Zahvaljujući gomili banalnih ostvarenja holivudske filmske industrije i samozvanim piscima skupljenim „s koca i konopca”, naučna fantastika i horor, dva specifična žanra koja su procvat doživela u dvadesetom veku, dovedeni su danas do tačke u kojoj se istinske vrednosti sve teže mogu „iskopati” u moru trivijalnosti i šunda. Stoga nije ni čudo što se među ozbiljnim kritičarima i jedan i drugi žanr smatraju nižerazrednim. Ironija je, međutim, to što su i SF i horor nastali pod uticajem literarnih dela koja se danas smatraju klasicima svetske književnosti. Romani Žila Verna i Herberta Džordža Velsa udarili su temelje modernoj naučnoj fantastici, a „Frankenštajn” Meri Šeli i „Drakula” Brema Stokera, uz fantazmagorične priče Edgara Alana Poa, začetnici su onoga što danas nazivamo žanrom „strave i užasa”.

Od Bele Lugošija, preko Kristofera Lija, pa sve do Gerija Oldmana u najnovijoj filmskoj verziji „Drakule”, transilvanijski grof predstavljan je ili kao podmuklo natprirodno čudovište, ili kao otmeni vlastelin koji, u svakom slučaju, obezbeđuje sebi večni život vampirizmom. No, mnogi ne znaju da je grof Drakula zapravo istorijska ličnost, čiji život nije bio ništa manje krvav od onoga koji opisuje Stoker. Njegovo puno ime bilo je Vlad III od Valačije, a nadimak „Drakula” dobio je po svom ocu Vladu Drakulu, što u bukvalnom prevodu sa rumunskog jezika znači „sin zmaja”. Istorija beleži da je grof Drakula bio izuzetno surov i okrutan čovek, kako prema svojim neprijateljima Turcima, tako i prema onima koji bi ga izdali ili uvredili. To mu je donelo još jedan neslavan nadimak: Vlad „Tepeš” ili „Cepeš” (zavisno do izgovora), što znači „onaj koji nabija na kolac”.

Bremu Stokeru nije bio teško da od legende prožete svirepošću stvori horor priču koja je od momenta kada je štampana (1897), pa sve do danas, predstavljala stalnu inspiraciju za ljude koji se na neki način bave ovim žanrom. Roman „Drakula” govori o mladom računovođi Džonatanu Harkeru koji odlazi poslom u Transilvaniju, gde upoznaje grofa Drakulu. Ubrzo shvata da je to krvopija koja jedva čeka da okusi svežu krv. Stvari se dodatno komplikuju kada Drakula otputuje u London, da od Džonatanove verenice Mine napravi novog vampira. Avantura Dracula: Ressurection predstavlja neku vrstu nastavka romana, s obzirom da se događa sedam godina nakona što se Drakula pretvorio u prah i pepeo pod uticajem sunčeve svetlosti. Mina, sada već supruga Džonatana Harkera, naprasno odlučuje da sama poseti zamak u kome je nekada bila zatočena. Šokirani Džonatan polazi u potragu za njom, uznemiren glasinama o ponovnom pojavljivanju grofa Drakule u planinama Transilvanije.

Od vremena kada je „Cryo” objavio Atlantis i predstavio novi koncept izvođenja avantura baziran na „Omni 3D” sistemu, iz Francuske nam je stiglo nekoliko u tehničkom pogledu sličnih igara, ali u kvalitativnom smislu daleko slabijih od pomenutog hita iz sredine 1997. godine. Iako nije dostojna konkurencija Atlantisu, Dracula: Resurrection ipak predstavlja za sada najbolji primer korišćenja ovog „enginea”, doduše, sada sa malo izmenjenim nazivom. Da se podsetimo: „Omni 3D” sistem je veoma blizak Doomolikom izvođenju, jer na svakoj lokaciji omogućava slobodnu sfernu rotaciju oko fiksne tačke (360°), a pomeranje po dubini prostora praćeno je kontinualnom animacijom. Dracula koristi identičan recept, s tim što se kod njega animacije kretanja sreću vrlo retko (pomeranje je „korak po korak”). U eri 3D akceleratora i 32-bitnog kolor režima, grafika u igri deluje pomalo arhaično, no ovde treba napraviti jasnu razliku između „in game” grafike i animiranih scena. Za razliku od sasvim prosečnog kvaliteta kojim su renderovane same lokacije, animacije kroz koje se odvijaju razgovori glavnog junaka sa drugim likovima, kao i ostale prateće animacije, predstavljaju pravo remek-delo i svedoče koliko je tehnika kompjuterskog simuliranja pokreta napredovala. To se posebno vidi u scenama kada kamera kadrira likove u totalu, gde se vide i takvi detalji kao što je npr. nabiranje kože lica tokom govora. U zvučnom pogledu Dracula nije tako impresivan, pre svega zbog skoro potpunog odsustva muzike.

Igra je podeljena na tri dela. Prvi se odvija u selu u blizini Drakulinog zamka, drugi u obližnjem rudniku, a treći i najduži deo, u samom zamku. Dok prva dva poglavlja imaju osobine klasične avanture, treće podseća na Mystoliku igru pošto sadrži više logičkih nego avanturstičkih zagonetki. Nažalost, bez obzira na vrstu i tip zagonetki, generalno se može reći da su one vrlo jednostavne, što možda i nije tako loše, jer će igra time privući širi krug ljubitelja horora, a ne samo avanturiste. Ono što smeta jeste njena dužina – toliko je kratka da će je utrenirani igrač progutati za užinu. U pogledu scenarija, za nekoga će možda biti iznenađenje to što se grof Drakula pojavljuje samo u jednoj sceni igre (konkretno, u animaciji na prelazu između dva CD-a), ali njeno finale, koje je samo polovični hepiend, sugeriše da sukob između Džonatana Harkera i Drakule ni slučajno nije gotov i da će se nastaviti u mračnim ulicama Londona (drugi deo igre je izvestan).

Nedostatak klasičnih avantura koji je evidentan u poslednje vreme izbacio je Draculu u prvi plan. U nekim drugim vremenima (recimo, pre dve-tri godine), igra bi prošla relativno nezapaženo, ali sada avanturisti moraju da se snalaze po sisemu „daj šta daš”. Ova igra im obezbeđuje lagodnu i kratkotrajnu zabavu i, ako je prihvate na taj način, biće sasvim zadovoljni.

Slobodan MACEDONIĆ