Real-time strategije su izgleda prošle zenit svoje popularnosti, sudeći po kvantitativno sve manjem broju suštinskih unapređenja koje novi naslovi poseduju. Neki će prokomentarisati da je sve već rečeno Total Annihilationom, drugi će isto tvrditi za Starcraft, treći će navesti Dark Reign kao još jednu od kvalitativnih referenci... Istina je da od Battlezonea i premijere akciono-strategijskoj pristupa celoj stvari nije bilo novosti koje bi vas naterale da poskočite, i pored medijskog pumpanja koje su neke od bogatijih kuća pružale svojim adutima. Uostalom, primer Tiberian Suna dovoljno govori u prilog celoj tezi: tresla se gora, nokti su se grickali, a rodila se bubašvaba.

„Psygonosis” je u saradnji sa „Zonom” odlučio da krene malo drugačijim putem: u nedostatku revolucionarnih ideja, posegnuli su za varijantom rasprostiranja u širinu. Metal Fatigue, prvi produkt takve ideje ispao je začuđujuće dobro: ukusna mešavina svih mogućih elemenata iz srodnih igara, uz nekoliko novina koje su tu da dopune šlagvort cele stvari; Sloj motiva iz Manga crtanih filmova, sloj šarene 3D grafike, preliv od mogućnosti kastomizacije borbenih robota, raznovrsna ponuda zanimljivih kampanja... I lagani sendvič za dugo toplo leto je spreman. Fali još samo šopska salata :)

Okvirna priča je, naravno, nešto što će vam u svesti ostati samo tokom konzumacije igre, bez pretenzija na status bilo kakve literarne legende. Navodno, budućnost ljudskog roda će jednoga dana postati mega-korporacijsko sivilo najvećeg obima. Tolikog, da će doći do neminovne fuzije ekonomskih giganata i samih naroda. Takvi satrapi, zvani „Korponacije” će se međusobno šibati u ogorčenoj otimačini za svemirske resurse, a ratovi ograničenog obima će prerasti u totalni posle otkrića vanzemaljske tehnologije na jednom od udaljenih svetova... U vrtlogu sukoba naći će se tri brata (Jonus, Diego i Stefan Angelis), piloti Combota (velikih ofanzivnih robota), koje će jedan incident baciti u suprotne tabore konflikta... Vjetrovi rata će duvati, braća će broditi na jedrima časti, izdaje i žrtvovanja... bla, bla... Iako skripta neće ući u uži izbor za Nobelovu nagradu, poslužiće kao dovoljna podloga za jednu simpatičnu igru.

U svojoj suštini, Metal Fatigue liči na klasičnu 3D real-time strategiju: 3D teren, 3D jednice, mogućnost zumiranja i rotacije pogleda, borba za resurse, kampanja kao niz povezanih misija... Ono što je izdvaja iz jezera sličnih jesu bojno polje koje se rasprostire u tri ravni (površina planete, podzemlje i orbita) i mogućnost plasmana i finog podešavanja glavnih ofanzivnih mašina, megamoćnih Combota. Uvođenje tri borbene ravni, pored neumitnog komplikovanja stvari i otežanog komandovanja, značajno produbljuje taktičke mogućnosti koje vam stoje na raspolaganju. Na primer, ako izgubite dominantnu poziciju na površini, uvek se možete pregrupisati pod zemljom i nizom „partizanskih” udara (sa sve izranjanjem na površinu) naneti poraz protivniku kroz taktičku rupu koju je prevideo; ako vam izvori resursa pod zemljom ili na tlu presahnu (jezera lave iz kojih crpite energiju, tzv. MetaDžule), izvršićete ofanzivu na orbitalne oaze, postaviti solarne kolektore i kroz izvesno vreme sakupiti dovoljno snage za nastavak obračuna... Mogućnosti je bezbroj, a zavisno od vašeg stila igre izgledaće i slika vaše pobede (ili poraza).

Pomenuti Comboti su ipak najzanimljiviji: sastavljate ih iz delova po sopstvenom izboru (opcije, odnosno tipove ruku, nogu i torza dobijate istraživanjem i krađom od protivnika). Ubedljivo su najsnažniji od svih ostalih jedinica na terenu (klasičnih oblika oklopno-mehanizovanih i vazdušnih efektiva), ali su iz razloga taktičkog balansa, jako zahtevni po pitanju vremena za izgradnju i resursa koje je potrebno uložiti. Zato je njihov plasman na terenu pravo pravcato uživanje: odlično su animirani, veoma ubojiti i jako zahvalni kao nosilac nepreglednih mogućnosti za najrazličitije tipove strategija. Na primer, nekolicinu ćete sigurno opremiti sečivima za blisku borbu (mačevi, sekire, laserske sablje...), uz pomoć kojih ćete protivničkim botovima lakše otkidati ekstermitete, a koje će vaša verna hover-vozila odvlačiti u bazu na istraživanje zarad serijske proizvodnje; drugi će vam služiti u protivavionske svrhe, treći kao pokretna artiljerija, četvrte ćete balansirati na neki peti način... Opcija vam sigurno neće ponestati.

Jedna od retkih kritika koju Metal Fatigue može da pretrpi tiče se pomalo sterilnih brifinga, odsustva mogućnosti za identifikaciju sa protagonistima i „epskog” feelinga koga, na primer, u Ground Controlu ima na pretek. Mišljenja smo, ipak, da to u vrlo maloj meri redukuje konačnu ocenu koju igra zaslužuje. Sledi joj petica bez zvezdice, ili jaka četvorka, zavisno od toga koliko ste strog kritičar.

Miodrag KUZMANOVIĆ