DDR: Kingston, Corsair, Transcend, Samsung, Elixir...

Pojava različitih čip-setova, procesora i memorijskih standarda poslednjih godina znatno je podigla svest korisnika oko samih delova računara, njegovog podešavanja i stvari koje utiču na performanse. Ranije, dok je sve bilo 486, Pentium ili neki njihov klon, niko nije mario za frekvenciju rada magistrala i tipa memorije koja se koristi, jer razlike gotovo da nisu postojale. Međutim, pojava različitih „Intelovih” (Socket370, P3 i Celeron) i AMD-ovih (Socket A, Athlon i Duron) procesora dovela je do znatnog povećanja interesovanje korisnika računara koji procesor na kolikom taktu magistrale radi i, ono što se danas posebno zahteva, kakva memorija je potrebna. Nije bilo isto imati Celeron koji traži SDRAM na 66 MHz, Duron sa svojih 100 MHz ili P3 i Athlon koji su radili na FSB-u od 133 MHz i tražili tada najbržu PC133 memoriju. Stanje se dodatno komplikuje uvođenjem asinhronog rada memorijskih kontrolera, čime je u početku omogućeno da memorija radi na 33 MHz višem ili nižem taktu, što je zavisilo od takta FSB-a i raspoložive memorije. Naravno, ništa od toga ne bi bilo interesantno da brzina memorije nema izuzetan uticaj na ukupne performanse računara.

S ovim se poklapa i početak pojma „overklokovanje”, kada se svaki malo sposobniji korisnik odlučuje da (doduše nelegalno, kako to kažu proizvođači harvdera) ubrza računar iznad deklarisanih vrednosti. Naravno, za dobar overklok rezultat najbitniji su kvalitetan procesor i hlađenje, međutim često se previdi radna memorija. Jer, slaba je vajda od brzog procesora koji se guši neodgovarajućom memorijom. Pri tome, ne treba zaboraviti da veći deo procesora koji se danas prodaju spada u one sa zaključanim množiocem, što znači da se overklokovanje postiže ubrzavanjem magistrale, čime raste i takt memorije. Ukoliko je memorija lošeg kvaliteta ili jednostavno spora – ništa od overkloka, ma koliko dobro „raspoložen” procesor imali.

U svakom slučaju, jasno je da od tipa i performansi memorija zavisi mnogo toga u računaru. Postoje nekoliko tipova standarda koji se trenutno koriste, a ubedljivo najrasprostranjeniji i danas praktično jedini interesantan je DDR SDRAM.

Pravi se u nekoliko specifikacija, od DDR200, preko DDR266, 333 i 400, pa do trenutno najbržih DDR433. Broj u imenu označava na koliko MHz je memorija predviđena za rad, tj. kada se podeli sa brojem dva dobija se iznos predviđene radne frekvencije memorijske magistrale.

Ipak, ova brojka nije jedina bitna. Postoji još nekoliko parametara od kojih zavise ukupne performanse. Najvažniji je CL (CAS latency) i označava koliko taktova memorijski čip „ima” od trenutka kada mu se zada upit, do trenutka kada taj podatak treba da isporuči. Standardne vrednosti su 2 i 2,5. Pored ovog, postoje još nekoliko parametara (poput CAS-to-RAS, RAS precharge i drugih), međutim njih nećemo detaljno objašnjavati jer bi to pre svega zahtevalo previše prostora. Bitno je znati da ovi parametri treba da imaju što nižu vrednost, tj. da se memorija najmanje čeka u svojim operacijama. U praksi, ova kašnjenja se označavaju nizom cifara poput „2-5-2-2”, gde se prva cifra odnosi na CAS Latency. Ova vrednost se uzima kao veoma brza, tj. „oštra”, dok je druga krajnost „2,5-7-3-3” koja se smatra najsporijom koju treba koristiti u praksi. Ispod „2-5-2-2” retko koja memorija može stabilno da radi na nekom pristojnom radnom taktu, dok sve iznad „2,5-7-3-3” prouzrokuje preveliko kašnjenje memorije i loše performanse.

Poenta priče je da se shvati da dve DDR333 memorije koje rade sa različitim parametrima ne postižu iste performanse, te da je ta takva razlika veoma značajna pa treba obratiti pažnju prilikom odabira memorije.

Objasnićemo i pojam „SPD” koji označava da se na memorijskom modulu nalazi mali EEPROM čip u kojem su zapisana optimalna podešavanja za konkretan memorijski modul. U praksi, SPD je često od slabe koristi jer većina proizvođača, da bi se obezbedila, u njega postavlja veoma konzervativne parametre koji se znatno razlikuju od najboljih vrednosti za taj modul.

Da bismo sve ovo predstavili u praksi, sakupili smo desetak veoma različitih proizvoda. Tu se našli po jedan „Elixir”, „Transcend”, „Samsung” i bezimeni modul sa „Winbond” čipovima, dva tipa modula firme „Corsair” i četiri „Kingston”. Brzine se kreću od PC2700 (DDR333) do PC3500 (DDR433), a ima ih i u različitim veličinama (neke od 256 MB, a neke 512 MB).

Sve su testirane na Pentium 4 platformi jer je praksa pokazala da ovaj procesor mnogo zavisi od performansi memorije. Ploča koja je korišćena je Abitov BH-7, odlična i845PE matična ploča namenjena naprednim korisnicima (odlične performanse i overklok mogućnosti), dok se za grafiku brinula kartica GeForce 4 Ti4400.

Da bi se omogućio takt magistrale od preko 200 MHz, memorije su radile u asinhronom modu u odnosu na FSB, tj. frekvencija rada memorijskog kontrolera je uvek bila za 33 odsto viša od frekvencije FSB-a. Ovo je bilo neophodno jer nijedan P4 ne može da postigne preko 210-220 MHz „na magistrali”, koliko mogu trenutno najbolje memorije. Pritom je ovim smanjen uticaj performansi procesora, ali ne i potpuno izbegnut. „Kvaka” je u tome što je i procesor postajao brži kako su koje memorije dozvoljavale viši radni takt, tako da je naš P4 ponekad radio na svega 1,9 GHz, a ponekad na skoro 2,7 GHz. Ovo naravno ima uticaja na performanse, tj. razlike u testovima ne idu samo na račun brže memorije, već u njima udela ima i brži procesor. Neko će se pobuniti da ovo nije u redu, ovde smo da ocenjujemo samo memorije, međutim treba imati u vidu i ono što smo pomenuli na početku teksta. Bitna funkcija dobre memorije je da pomogne da se i iz procesora izvuče maksimum, a to se nikako ne može izvesti bolje nego overklokovanjem. :)

Pomenućemo i da smo sva testiranja vršili pri naponu za memoriju od 2,85 V, što je nešto više od propisanih 2,5 V, ali je i dalje znatno niže od 3,2+ V koliko nude najbolje matične ploče.

Elixir

Standardna DDR333 (PC2700) memorija, jednostrana i kapaciteta 256 MB. SPD setovanja su veoma konzervataivna i iznose „2,5-6-3-3”, što odmah govori da ova memorija nije namenjena overklokerima. To se pokazalo i u praksi, pa sa najzahtevnijim podešavanjima memorija nije uspevala da premaši 158 MHz. Sa onim nezahtevnim, „Elixir” je popravio utisak radeći pravilno do 184 MHz (DDR368), što je sasvim pristojan rezultat. U svakom slučaju memorija za „standardne korisnike”, što potvrđuje i njena cena.

Samsung

Jedan od nekoliko „čudnih” modula na testu. SPD kaže da bi ovaj PC2700 modul od 256 MB trebalo da radi na 333 MHz „6-3-3-2”, što je sasvim prosečno. Ono što je neugodno iznenadilo jeste činjenica da je to i maksimum na ovom taktu, oštrija setovanja naterala su nas da čak spustimo frekvenciju. Krajnji rezultat na najoštrijim setovanjima je poražavajući, svega 294 MHz. Ipak, priča se iz korena menja kada počnete da slabite parametre memorijskog kontrolera. Tako pri „2,5-7-3-3” Samsung stiže do izuzetnih 436 MHz, što je maksimum koji smo videli na nekoj DDR333 memoriji. U svakom slučaju, ova memorija je veoma prilagodljiva i omogućiće vam visoke frekvencije rada FSB i memorijske magistrale. Jeste da su parametri nešto slabiji, međutim ukupan rezultat je ipak pozitivan, s obzirom na to da se više dobija višim taktom nego što se gubi povećanjem RAS, CAS i ostalih parametara.

Kingston Value RAM

Prelazimo na memorije iz „Kingstona”, jednog od retkih proizvođača koji na sve svoje proizvode daje doživotnu garanciju. Value RAM je njihova najslabija serija i specifikacije modula PC2700 (256 MB) nisu obećavale jer, po SPD-u, ploča joj daje najslabija setovanja pri taktu od 333 MHz. Sve sugeriše na to da je naziv prigodan, tj. da je reč o totalnom „low-budget” proizvodu. Ipak, u praksi je ovaj Kingston je prevazišao naša očekivanja: sa najjačim setovanjima ova memorija je radila stabilno na taktu od 173 MHz, a na čak 210 MHz sa „2,5-7-3-3”.

Kingston Hyper-X

Slede modeli iz prestižne serije Hyper-X koja je namenjena naprednim korisnicima koji znaju i mogu da iskoriste mogućnosti svojih matičnih ploča, tj. čip-setova. Svi moduli iz ove serije su dodatno opremljeni aluminijumskim hladnjacima koji pored boljeg odvođenja toplote i fizičke zaštite modulima obezbeđuju i izuzetan izgled. „Kingston” ne navodi čiji se čipovi kriju ispod oklopa, ali trebalo bi da su „Winbondovi”.

PC3000 modul od 512MB deklarisan je na 375 MHz pri „2-6-3-3” podešavanjima. Ovaj modul je, na najjačim setovanjima, stabilno izdržao magistralu od 211 MHz (DDR422), što je odličan rezultat za ovakvu memoriju, pogotovo kada se ima u vidu da su moduli od 512 MB u principu uvek nešto slabiji od duplo „manjih” modela. Što se tiče najslabijih setovanja, stabilno je radila sve do 215 MHz. Mala razlika između „oštrog” i „labavog” setovanja pokazala se kao opšta karakteristika svih Hyper-X modula. Očigledno su sve ove memorije namenjene radu sa „oštrim” memorijskim parametrima i ne rade dobro kada se oni „razlabave”.

PC3200 od 256 MB, srednji modul po brzini, po SPD-u je deklarisan na vrlo niske vrednosti, („2-5-2-2”), pa ne čudi da je uspešno radio do 212 MHz na najjačim vrednostima. Ni ovaj modul ne voli slaba setovanja, pa je pri „2,5-7-3-3” radio samo do 214 MHz.

Hyper-X PC3500 je parče hardvera koje bi svako poželeo, pola gigabajta memorije izuzetnog izgleda i performansi. Deklarisane vrednosti su 433 MHz i „2-6-2-2”, a maksimalan takt pri najzahtevnijim podešavanjima je 210 MHz (DDR420). Pri najlabavijim setovanjima memorija je stabilno radila do 217 MHz (DDR433), mada je sigurno da na ovom taktu može da radi i sa daleko jačim setovanjima. Sve u svemu, ovu memoriju držite kako kaže SPD, jedina je koja postiže najbolje rezultate upravo sa vrednostima koje „traži” mali EEPROM.

Corsair XMS

Dolazimo i do „Corsair” modula, koji su trenutno u samom svetskom vrhu. Ovaj proizvođač takođe daje doživotnu garanciju na sve svoje serije, od kojih je najpoznatija ona sa oznakom XMS (eXtreme Memory Settings). Najčešće se koriste „Winbond” čipovi, što je slučaj i sa primercima sa testa. Poput „Kingstona” i „Corsair” svoje module oprema hladnjacima koji su ovde crne boje. Time su ovi moduli dobili ne toliko lep, koliko moćan izgled, Hyper-X su dakle lepši, ali XMS deluju „opasnije”. :)

Da se koriste „Winbond” čipovi uverili smo se i po performansama prvog na testu, PC3200 LL modula od 256 MB. „LL” označava „Low Latency”, tj. govori da je u pitanju memorija koji treba da radi sa najmanjim mogućim kašnjenjima, tj. pri najoštrijim parametrima. Tako je i deklarisan, pa SPD kaže „2-5-2-2” pri 400 MHz.

Testiranjem je utvrđeno da je ovaj modul još jedan od „ćudljivih”: pri „2-5-2-2” radi na 211 MHz, a sa „2,5-7-3-3” na samo megaherc više. Potpuno suprotno od Samsunga, ovaj modul prosto ne želi da radi drugačije nego „oštro”.

Drugi Corsair na testu vrlo je sličan prethodniku. XMS PC3500 od 256 MB deklarisan je kao 433 MHz „2.5-6-3-3”, što ne bi bio poseban rezultat da nije u pitanju ovako visok takt. Na tim vrednostima, naravno, radi savršeno, dok je maksimum jedva nešto viši: 438 MHz pri „2,5-7-3-3”. Pri oštrim podešavanjima ovaj modul se pokazao identičnim modelu PC3200.

Transcend

Za razliku od Corsaira koji je poznat po performansama, „Transcend” je poznat po tome što za svoje module daje doživotnu garanciju. Ipak, testirani modul (DDR400, 256 MB) sastojao se od 8 „Winbondovih” čipova sa oznakom BH-5 koji važe za veoma brze. Logično smo povezali da bi ovo morala da bude i kvalitetna i brza memorija. Specifikacija je rekla „2-6-3-3” u DDR400 režimu, što je tek prosečan rezultat. Dalje testiranje je, nažalost, pokazalo da ovaj Transcend ipak ne odskače od standarda ovog proizvođača – visok kvalitet, ali tek prosečne performanse. Naime, Transcend DDR400 se zaustavio na 414 MHz sa oštrim setovanjima i ni makac više. Posebno je interesantno što ni kada smo povećali parametre nije išlo preko 414 MHz. Zanimljiva situacija poput one kod „Corsairovog” PC3200 modula, a potvrđuje se pretpostavka da „Winbondovi” čipovi jednako rade na svim setovanjima.

„No-name” (Winbond)

Poslednji modul na testu je i ubedljivo najinteresantniji. Pošto nosi samo oznaku PC3200 256 MB, proizvođač je nepoznat, a čipovi su isti kao na „Transcendovom” modulu, početna razmišljanja su bila: „ako bude kao Transcend – dobro je”. Isti Winbond BH-5 čipovi, ali lošiji (nepoznati) proizvođač, nisu odavali utisak o posebnim performansama. Ubacivanje u matičnu ploču, paljenje računara i SPD kaže DDR400 „2-6-2-2”: „Hmmm... Možda ovaj modul i nije tako loš”. Podižemo radni takt za po dva megaherca: jednom, dvaput, triput... deset puta! Zbunjenost polako prelazi u nevericu i kulminira totalnim iznenađenjem, „no-name” modul koji radi na 432 MHz sa oštrim setovanjima i 440 MHz „labavo”! Šta reći? Možda da uporedimo ovaj modul sa ružnim pačetom. Ostavili smo ga poslednjeg za test, sumnjajući da li će uopšte ispravno i stabilno raditi, da bi nas on totalno razuverio i još jednom pokazao da predrasude nisu dobra stvar. :-)

Iz svega je jasno da se memorije ne razlikuju samo po oznaci. Neke, recimo ne rade sa oštrim setovanjima na onoliko megaherca koliko treba, dok neke rade mnogo bolje nego što bi se očekivalo. U principu, jeftinije bolje rade kada ih malo „opustite”, dok one najskuplje ne biraju, pa i na najvišim taktovima rade pod najrigoroznijim podešavanjima. Uostalom upravo ta osobina ih i izdvaja od „mase”.

Rezultati su tu da vidite koliko vredi brza memorija. Na prvi pogled može delovati da ovo nije nešto što interesuje običnog korisnika, međutim svi treba da obrate pažnju. Najveći broj današnjih matičnih ploča podržava DDR memorije do 400 MHz, a pomoću jednostavnih trikova može se iskoristiti i 433 i brža, čak i bez overklokovanja procesora. Nažalost, ako ne obratite pažnju prilikom kupovine, „ljubaznošću” domaćih prodavaca u većini slučajeva dobićete najsporiji mogući modul koji radi na vašoj matičnoj ploči. Za samo desetak evra više, što je nekoliko procenata u ukupnoj ceni računara, može se dobiti kvalitetan DDR333 ili DDR400 s kojim računar radi 10-20 odsto brže.

Što se tiče konkretnih modula sa testa, dva su se posebno izdvojila: „Kingstonov” Value RAM i „bezimeni” modul sa „Winbondovim” čipovima, oba zbog odličnog odnosa cena/performanse. Prvi ima plus zbog cenjenog imena i zagarantovane dostupnosti na tržištu s obzirom na to da u našoj zemlji postoji ovlašćeni distributer ove marke. Ništa od toga ne važi za nepoznatog „Winbonda”, pitanje je koliko ih je i stiglo i dokle će ih biti. Ako želite dobru memoriju, svakako ih potražite, bolja kupovina ne postoji.

„Trkačke” varijante modula, Kingston Hyper-X i Corsair XMS, namenjene su samo uskom krugu ljudi koji zahtevaju apsolutni maksimum. Može se videti da neki jeftiniji moduli pružaju iste performanse, međutim, često se dešava da je u pitanju samo dobar primerak ili serija, nikada nije svaki modul sa određenim čipovima isti. Stoga se garancija da neki konkretan primerak radi sa ekstra brzim podešavanjima može dobiti samo kupovinom XMS, Hyper-X i sličnih modula. Ta sigurnost naravno ima i svoju cenu. Ko nema problema s finansijama – samo napred.

Saša UZELAC