Kompjuterskih igara koje teže da budu političke simulacije nikada nije nedostajalo: nepregledni nizovi upravljačkih i globalnih strategija sa „diplomatskom” komponentom čine solidan deo ponude ozbiljnijih naslova za PC platformu. Nažalost, gotovo sve igre sa takvim prizvukom oduvek su potencirale globalnu ulogu playera u manipulaciji ljudskim sudbinama i resursima, malo ili nimalo se orijentišući na pokušaj dočaravanja najnižeg, ulično-operativnog nivoa osvajanja i zadržavanja vlasti. Republic: The Revolution kreće upravo tim putem, pokušavajući da na relativno jedinstven način ispriča jednu vrlo intrigantnu priču. Uz nekoliko konceptualnih promašaja, čisto da sve ne bude idealno.

Četvorogodišnji rad na igri, finansijsko-tehnološki problemi i višestuko isforsirano redizajniranje osnovne ideje obeshrabrili bi svakoga, ali ne i Elixir Studios, koji je posle ogromnih muka konačno završio svoj ambiciozni projekat. Reklo bi se u pravi čas, jer da su je izdali pre dve godine (kao što je bilo planirano), sigurno bi potonuli bez traga. Zašto? Zbog hardverske gladi kakvu do sada nismo videli! Igra kao minimum minimuma zahteva da posedujete 512 MB RAM-a. Manje od ovoga podrazumeva dvadesetominutno učitavanje ili snimanje pozicije, slajd šou i potpunu neigrivost. Udobno igranje, osim 768 MB memorije podrazumeva i mašinu od 2 GHz sa grafičkom karticom poslednje generacije, trpajući ovu stratešku igru u društvo sa, recimo, Unrealom 2. I sve to zarad jedne komponente igre koja je u suštini sekundarna! Republic se, naime, sastoji od dve velike celine: 3D modela tri pseudosovjetska grada i 2D strateške mape kao osnovnog interaktivnog modula u kome ćete provesti 90% igre, odlazeći u 3D samo radi povremenog odmaranja očiju. Ko je sad tu lud? Godine razvoja stucane u nešto što realno nije potrebno i što efektivno udaljuje igru od ogromnog procenta ljudi sa standardnim kompjuterima ne čini se kao sjajna poslovno-dizajnerska odluka.

Zato je scenario više nego intrigantan i inteligentan. Posle raspada Sovjetskog Saveza, male republike kreću da traže sopstveni recept za sreću, masovno organizujući „demokratske” izbore kao ventil i protivtežu višedecenijskom komunizmu. Jedna takva državica, imaginarna Novistrana biva blagoslovena opštenarodno izabranim predsednikom koji se ubrzo posle demonstracije narodne volje sasvim povampirio, pokazujući pravo lice surovog diktatora. Zaražen akutnim slobitisom, njegova ekselencija Karasov kreće da gnječi opoziciju, proneverava državnu imovinu i guši svaku naprednu misao. Naravno, nailazi na otpor nekoliko ad-hoc formiranih političkih partija različitih ideologija koje budućnost Novistrane ne zamišljaju tako. Među njima je i vaša opcija.

Početni izbor ideologije i backgrounda vaše ličnosti predsednika partije podrazumeva odgovaranje na deset pitanja iz upitnika koji podseća na onaj iz Jagged Alliance 2: zavisno od izbora, profilisaćete svoj karakter i ideologiju stranke. Dobićete ili izgubiti bonuse na harizmi, sposobnosti kontrole, osvojićete demokratski ili autokratski prefiks političke partije kojom ćete pokušati da osvojite vlast u zemlji. Put do trona vodiće vas kroz tri progresivno veća grada, od kojih prvi (Ekatarine) služi kao svojevrsna vežbaonica za prilično kompleksne zadatke koji vas očekuju kasnije.

Gro igre se odvija na 2D mapi grada podeljenoj na sektore. Svaka od urbanih celina naseljena je ljudima koji misle isto ili drugačije od onih iz susedne celine. Stepen popularnosti vaše partije u određenom sektoru zavisi od nekoliko faktora, a pre svega od uloženog političkog rada. Pogled na grad iz ptičje perspektive služi kao osnovni interfejs za lansiranje „akcija” koje čine esencijalni instrument za postizanje željenih ciljeva. Na samom početku ćete morati da regrutujete nekoliko sledbenika, da organizujete lepljenje plakata i pokušate da izađete iz totalne anonimnosti u početnom stambenom bloku (gde se nalazi i sedište vaše partije). Protok vremena u igri, predstavljen sa tri osmočasovna segmenta po danu, je okvir u koji možete i morate uklopiti sve planirane aktivnosti. Neke od njih traže više, a neke manje vremena: prosto istraživanje javnog mnjenja traje otprilike jedan dan, dok pokušaj podmetanja prljavog veša političkim protivnicima zna da zagrabi progresivno duži vremenski period. Brzina i efikasnost u sprovođenju zadataka zavise i od individualnih sposobnosti svakog od vaših pulena koji uspešnim kompletiranjem „assignmenta” napreduju po nivoima i postaju specijalisti za određene zadatke. Svaki od mogućih zadataka troši izvesnu količinu jednog od tri resursa u igri (force, influence, money), čiji kvantitet zavisi od teritorije koju kontrolišete i procenta popularnosti u globalu. Na primer, akcija „assault” kojom protivničke agente onesposobljavate na kratko vreme troši „force” poene, dok „rally”, politički miting, zahteva određeni uticaj, kao i veliku sumu novca... Da sve ne bi bilo idealno, u svakom gradu ćete imati konkurenciju od nekoliko partija koje će raditi potpuno iste stvari kao i vi: deliti letke, podmićivati, mitingovati, spletkariti i raditi sve ostalo što spada u širu definiciju političkog delovanja.

Ogromna greška čitave koncepcije jeste totalna skriptovanost misija: umesto da projektujete sopstvenu viziju penjanja na tron, ovde ćete u svakom trenutku imati vrlo precizno definisan zadatak: osvoji toliki i toliki procenat glasača, regrutuj tog i tog operativca, uspostavi uporište u tom i tom sektoru... Iako su neki od ovih zadataka izvanredno interesantni (npr. oslobađanje političkih zatvorenika u Ekatarineu), ovakva skučenost zaista sprečava da igra postigne svoj puni potencijal.

Miodrag KUZMANOVIĆ