Kako da okarakterišemo igru koja zahteva mesece ili čak godinu(e) igranja kako bi bila završena, a slika o njoj kompletirana? War in the Pacific je jedinstvena igra po mnogim aspektima, od kojih je gargantuansko ulaganje slobodnog vremena prvi, najočigledniji i najbolniji faktor. Ono što je za RPG igre Elder Scrolls III: Morrowind, to je za potezne ratne strategije War in the Pacific, samo pomnožen sa 10. Bez šale.

Rat na Pacifiku nije samo atraktivan naslov koji objašnjava okruženje, već je u pitanju sublimacija celog sadržaja i suštine igre. Pored predefinisanih scenarija, odvojenih hronološkim redom ili iseckanih po bitkama iz četvorogodišnjeg vremenskog perioda, poenta igre je Grand kampanja koja pokriva kompletan rat, od japanskog napada na Perl Harbur do hipotetičkog iskrcavanja na tlo Japana (operacija Olimpik) i zauzimanja Honšua, Kjušua, Šikokua i Hokaida, što ćete završiti krajem 1946. godine (ili proterivanja Amera i Engleza sa Pacifika, što je takođe jedna od mogućnosti).

Igra dozvoljava odstupanje od istorijskog konteksta i veštom igraču omogućava da izbegne greške japanske vrhovne komande i ostvari spektakularne rezultate koji su im svojevremeno izmakli za piksel. Ako pažljivo raspolažete resursima, Japan ne mora izgubiti bitku na Gvadalkanalu, što će automatski odseći američko uporište na južnom Pacifiku. Japan može efikasnije grupisati snage na jugu, osvojiti Port Moresbi i otvoriti vrata za invaziju Australije (a ne ostati sveden na aerodrom u Leju kao najjužniju tačku do koje je stigao)! Midvej, Tarava, Saipan, zaliv Lejte, invazija na Marijanska ostrva ili Ivo Džima vam se uopšte ne moraju desiti ako rat od početka usmerite u željenom pravcu, ne izgubite nosače „Hiriu”, „Soriu”, „Kagu” i „Akagija” kod Midveja i od početka ubacite u borbu „Jamata” i „Musašija”, najveće bojne brodove u istoriji sveta (koji su veći deo rata čamili u lukama i bili potopljeni pod prilično glupim okolnostima od strane bombarderskih flota s nosača aviona, bez ispaljene granate iz topova od 466 mm). Zanemarite japansku podmorničku doktrinu koja je potapanje trgovačkih brodova (i transportera trupa) smatrala nečasnim i od početka krenite da torpedujete brodovlje Komonvelta i Amerikanaca. Svi resursi, svi brodovi i sve istorijske greške su vaše za eksploataciju i analizu.

Kako, zapravo, funkcioniše kampanja i koliko je detaljna? ’Totalno’ je preslaba reč. Imate uticaj na sve faktore koji imaju makar i najmanju ulogu: manipulaciju ratnim i trgovačkim brodovima i njihovo organizovanje u borbene grupe (Task Forces), organizovanje snabdevanja baza, popunjavanje goriva za plovila, dovlačenje pojačanja i resupply brodova i baza, fortifikaciju postojećih utvrđenja, određivanje patrolnih linija za brodove, podmornice, torpedne čamce, avionske eskadrile... Pažljivo doziranje vremena koje će svaka borbena grupa (ili eskadrila) potrošiti na određenu aktivnost, određivanje njihovog radijusa patroliranja, dodavanje kompleksnijih naređenja vezanih za pravila angažmana i primarne borbene ciljeve (na primer, da li da se pri napadu na bazu koncentrišu na brodove ili građevine). Morate uzeti u obzir i faktore poput borbenog zamora (i rotirati posade u skladu s tim), kvaliteta oficirskog kora koji komanduje određenom bazom, plovilom ili flotom, kalkulisati s vremenskim uslovima... Finalna tačka je opcija za određivanje kapetana svakog pojedinačnog plovila (od nekoliko hiljada) koju možete prepustiti kompjuteru. Svi ovi nabrojani faktori čine možda 20% opcija koje vam stoje na raspolaganju.

Pri Grand kampanji morate se pomiriti s činjenicom da će vam jedan jedini potez (jedan dan u igri) uzeti nekoliko sati realnog života. Sad to pomnožite sa četiri godine koliko je trajao rat i dobićete igru koja uzima vremena koliko i srednja škola, i to ako je konzumirate nekoliko sati dnevno!

Po kvalitetu multimedijalnih aspekata, War in the Pacific takođe nema nikakvu konkurenciju. Maksimalno lepa i adekvatno stilizovana heksagonalna mapa Tihog okeana izgleda nekoliko puta bolje od ostalih naslova iz biblioteke Matrix Gamesa, a značajno šije i svog duhovnog prethodnika (Uncommon Valor). Muzika i zvučni efekti su takođe prva liga, dostojni bilo kog nabudženog mainstream naslova.

Originalna igra košta 80 dolara (duplo više od Dooma 3) i moguće ju je naručiti direktno sa sajta proizvođača. Smatramo da je to zaista mala cena, s obzirom na neverovatan trud i mukotrpno istraživanje koje naslov ovakvog obima zahteva. Ultimativna strateška igra koju po obimu ništa (ni teorijski) ne može dostići.

Miodrag KUZMANOVIĆ