Zašto je lakše razoriti planetu nego povući za rukav kompjuterski generisanog čoveka?

Nakon dva nastavka „Toy Story” i skoro nedostižnih „Monsters, Inc.” i „Finding Nemo”, studio za kompjutersku animaciju Pixar odvažio se na suočavanje sa svojim najvećim izazovom – animiranjem ljudi. Naime, u svim ranijim Pixarovim filmovima ljudska bića su se izuzetno retko pojavljivala, što nije bila slučajnost. Jednostavno, talentovani umetnici nisu bili zadovoljni postojećim kvalitetom animiranja ljudskih pokreta, odeće, grimasa i slično pa su izbegavali da zalaze u tu oblast koliko god je to bilo moguće. Međutim, filmom „The Incredibles” (prevod distributera Taramount Film: „Neviđeni”) koji u domaće bioskope stiže početkom decembra, Pixarovi stvaraoci pod direktivom režisera Breda Berda zakoračili su na velika vrata u svet ljudskih CGI likova. I ponovo prevazišli sami sebe.

„The Incredibles” je priča o porodici penzionisanih superheroja, prisiljenih da žive kao prosečna američka porodica iz predgrađa. To, naravno, nije jednostavno kada svako od četvoro članova porodice poseduje neke supermoći, pa su komične situacije neizbežne. Istovremeno s filmom, do nas je stigla i istoimena kompjuterska igra koju opisujemo u ovom broju.

Animiranje ljudi na računaru je komplikovan proces, naravno ako se želi realističan utisak na kraju. Naime, tu su kosti koje se različito pomeraju, zglobovi, mišići, puno stvari o kojima treba istovremeno voditi računa. Pixarovi stručnjaci su zato načinili novi, specijalizovani softver za „The Incredibles”. Slojevi mišića, tkiva i kože postali su zasebne jedinice koje zavise isključivo od pomeranja kostiju virtuelnog skeleta s kojim su povezani. Animatori zatim pomeraju skelete likova u sceni, a svi ovi drugi elementi se pomeraju prema zadatom algoritmu, ali tako da se izbegne efekat „mehaničke lutke”. I sve se odvija u realnom vremenu, zahvaljujući moćnim grafičkim stanicama.

Drugi podjednako zahtevan element animacije kada su ljudi u pitanju jeste odeća. Ona treba da deluje realistično, da se nabira i pomera u skladu s pokretima i položajima tela, ali da ne izgleda slepljeno ni kruto. Sam režiser Berd je sa zaprepašćenjem ustanovio da je za kompjuterske animatore razaranje cele planete „prosto k’o pasulj” i obavi se za nekoliko popodneva. Ali, teško onome ko im zatraži da u sceni jedan lik povuče drugoga za rukav odeće... To su nedelje krvavog posla. A, što je najgore, prosečan bioskopski gledalac nema pojma koliko je truda uloženo u tako jednostavan pokret. Samo ljudi iz branše ostaju bez daha kad vide na ekranu savršeno povlačenje tkanine. Zato su u Pixaru odeću svih junaka kreirali zasebno, polazeći od krojeva kao da su u pitanju kostimi za žive glumce. Potom je svaki komad odeće „učen” da se pomera prema pokretima junaka koji ga nosi. U finalnoj izradi scene, odeća se ponašala kao zaseban element, praktično „glumeći” sama za sebe, u skladu sa ponašanjem virtuelnih glumaca. Inače, za ovaj film je načinjeno više od 2200 kompjuterski generisanih kadrova.

Nenad VASOVIĆ