Nova generacija motion capturing tehnike na delu

Robert Zemekis je jedan od onih režisera koji uživaju u integraciji novih tehnologija u svoje filmove, bilo da je to neprimetno „pojačavanje stvarnosti” u „Forest Gampu” ili spajanje animiranog s igranim u „Zeki Rodžeru”. Tako ni njegovo najnovije delo nije izuzetak. Kompjuterski animirani film „The Polar Express”, koji u naše bioskope stiže krajem decembra, prvo je delo za koje je korišćena nova generacija tehnike motion capturing (eng. hvatanje pokreta). Sve što ljudski likovi rade u ovom filmu, glumac je zaista fizički odigrao u studiju, to jest nije samo pozajmio svoj glas određenom liku.

Motion capturing se godinama koristi u filmovima i igrama u cilju prenošenja glatkih, sinkinetičnih pokreta ljudi i životinja na kompjuterski generisane likove koje vidimo na ekranu. Pošto je svaka ovako snimljena sekvenca zapravo 3D prikaz svih aktera, na režiseru je da odredi kretanje virtuelne kamere tokom svakog pojedinog kadra. Sve je to već korišćeno u ranijim filmovima, ali do „Polar Expressa” niko se nije bavio motion capturingom izraza lica. Umesto da se senzori postavljaju na referentne tačke po telu, sada se postavljaju na lice. Ovo predstavlja modifikaciju sistema koji je razvijan u okviru psiholoških studija kada je izučavana povezanost izraza lica i emotivnih odgovora.

Za uverljivo prenošenje fine mimike ljudskog lica na digitalizovane likove bilo je potrebno da se svakog dana snimanja glumcima na lice zalepi 152 senzora. Ovo se množi sa šest u slučaju Toma Henksa, koji je likom i glasom odglumio čak šest likova u filmu. Lice konduktera, i pored brkova, očigledno je Henksovo. No, i u likovima lutalice, dečaka koji je glavni junak filma, njegovog oca, Deda Mraza i lutke Skrudža prepoznaju se crte lica slavnog Oskarovca. Kada se uzme u obzir fotorealističnost tako generisanih likova, naslućujemo budućnost filmske industrije u kojoj će glumci dobijati uloge na osnovu izražajnosti mimike, a ne i samog izgleda lica, jer će to moći da se izmeni „digitalnom šminkom”. Zahvaljujući ovom sistemu, više ne postoji maska koju je nemoguće napraviti, a, u krajnjoj liniji, na ovaj način i davno preminuli glumci mogu da se ponovo pojave na platnu.

Ipak, kao i svaka nova tehnologija, i prenošenje pokreta lica ima nedostataka. Na prvom mestu je cena. Naime, produkcija ovog filma koštala je Warner Brothers preko 165 miliona dolara, a otkad se pojavio u bioskopima, „The Polar Express” nije imao toliko uspeha kao njegov direktni konkurent, Diznijev „The Incredibles” rađen „klasičnom” kompjuterskom animacijom. Pored toga, kao jedan od velikih propusta navode se oči likova. Pošto se na oči, prirodno, ne mogu nalepiti senzori, njihovo kretanje nije beleženo tokom motion capturinga, već su naknadno animirane, ne naročito uspešno. Ali, ovo je pionirski pokušaj i kao takav je svakako vredan pažnje.

Dragan KOSOVAC