IEEE 802.11g wireless kartice

Standardi za prenos podataka putem radio talasa su brojni. Tri najpopularnija nose nazive 802.11b, 802.11a i 802.11g. Zasnovani su na specifikacijama organizacije IEEE i nastali su redosledom kojim su nabrojani (slovo na kraju imena ima veze s tim kada je započet razvoj, a ne kada je završen). Najstariji i trenutno najrasprostranjeniji standard „b” koristi frekvenciju od 2,4 gigaherca. Upotrebljava se DSSS (Direct Sequence Spread Spectrum –emitovanje s proširenim spektrom) i sa modulacijom tipa CCK (Complementary Code Keying) ima teoretsku brzinu do 11 megabita u sekundi. Unapređenje tog standarda pod oznakom „a” koristi učestalosti od oko 5 gigaherca i tehniku prenosa OFDM (Orthogonal Frequency Digital Multiplexing), što daje mogućnost za teoretsku brzinu do 54 Mb/s.

Najsvežiji od ova tri je standard „g”. On predviđa rad na 2,5 GHz (kao 802.11b) i može da koristi tehnike DSSS i OFDM, s ambicijom da objedini brzinu od 54 Mbps i kompatibilnost sa opšteraširenim standardom „b”.

Sama činjenica da „g” i „b” rade na istim frekvencijama potreban je, ali nikako dovoljan uslov da oprema pravljena po standardima „b” i „g” može zajedno da radi. Oprema pravljena po standardu „b” ne razume tip modulacije (one skraćenice od malopre) koji omogućava velike brzine prenosa kod standarda „g”. Uslov kompatibilnosti je da „b” i „g” međusobno pričaju zajedničkim (starijim i sporijim) jezikom. Zbog toga dva glavna aduta standarda „g”, kompatibilnost sa standardom „b” i brzina, ne važe u isto vreme na istom mestu. Dodavanje „g” opreme „b” mreži znači da „g” oprema radi na bitno manjim brzinama, koje su u tom slučaju jedva malo iznad uobičajenih za standard „b”.

Zbog tehnika koje koristi i frekvencije na kojoj oprema radi, standard „g” je veoma osetljiv na smetnje pa je oblast u kojoj „g” mreža funkcioniše iole pristojno ograničena na jednu ili dve sobe. Svaka ozbiljnija prepreka značajno smanjuje brzinu prenosa.

Testirano je sedam različih mrežnih adaptera (PCI, PCMCIA i USB) raznih proizvođača, u ad-hoc režimu rada kartica, bez enkripcije.

Rezultati su izraženi u kilobajtima po sekundi, a strelica ispred broja označava smer protoka podataka za dobijeni rezultat pošto to, ispostavilo se, bitno utiče na brzinu.

Pada u oči da su brzine mrežnih kartica u realnom radu dosta manje od onih koje se mogu pročitati na kutijama u kojima dođu. Pored smetnji koje se javljaju kada na istom mestu postoji i neka druga „b” ili „g” mreža (a postojala je), na brzine utiču i hardversko/softverske prilike na kompjuteru koje se tiču IRQ-ova, čip-seta na matičnoj ploči i drajvera. Zato ovi rezultati testiranja predstavljaju samo relativan odnos brzina između kartica. Na nekom drugom mestu i na nekim drugim konfiguracijama, te brzine mogle bi biti dosta drugačije.

Marko JOVANOVIĆ