Ghost Recon 2 je školski primer onoga o čemu već godinama trubimo: potrebe izdavača da fenomenalnu, ali tešku i kompleksnu igru zatupi i pojednostavi u dovoljnoj meri da zagriženi korisnici igračkih konzola požele da je igraju. Skoro sve što su Ghost Recon i dve ekspanzije doneli u svet opasnih i realnih taktičkih shootera u nastavku je redizajnirano, izbačeno ili ublaženo. Ghost Recon 2 je postao pucačina u trećem licu koja izgleda i funkcioniše kao Conflict: Desert Storm, igra u kojoj protivnike kosite kao od šale, borbene helikoptere obarate zoljom i ulećete u liniju vatre, znajući da ste jači od metaka i sudbine.

„One shoot – one kill” koncept sada važi samo za vaše neprijatelje: vas i članove vašeg tima mogu puniti mecima, ali rane se mogu zalečiti. Nema više potrebe za šunjanjem, pažljivim raspoređivanjem i pravljenjem zaseda jer ni trostruko nadmoćan protivnik nije poseban zalogaj za vaš Action hero tim. Članovi tima su potrošna roba jer im se za preživljavanje u misijama ne dodeljuju poeni za rast pojedinačnih osobina. Više ne možete da birate koga vodite u bitku, ne možete ih raspoređivati po taktičkoj mapi misije niti u borbi preuzeti njihovu ulogu: umesto toga, dodat je context-sensitive kursor za izdavanje rudimentarnih naređenja (napreduj, povlači se, opkoli sleva ili desna...). Sve ovo ne bi bio poseban problem da je u pitanju nova igra istog ili drugog tima koju bismo uzeli zdravo za gotovo, igrali je ili ne igrali. Ali činjenica da je za pravljenje još jedne generičke pucačine žrtvovana superznačajna (i retka) hard-core franšiza je porazna. Zato pojava Ghost Recona 2 liči na spaljivanje tomova klasične književnosti radi grejanja. Iako bi ovo trebalo da bude prvi utisak, finalni zaključak sigurno neće bitnije odstupiti.

Možda će zaplet priče malo da izvadi čitavu stvar jer na papiru zvuči interesantno, poigravajući se s potencijalnim hot-spotom u Aziji koji realno može da bukne u treptaju oka. Kampanja od 15 misija smeštena je u Severnu Koreju, u kojoj je ambiciozni general preuzeo kontrolu nad oružanim snagama, rešen da zarati sa svojim južnim susedom prepunim mrskih kapitalista, a poseduje i nuklearno oružje. Naravno, Ghost tim ima zadatak da akcijom niskog intenziteta sabotira ratne planove i spreči eskalaciju sukoba... Zbog ovakvog scenarija igra je zabranjena u Južnoj Koreji: nadležno ministarstvo ju je svrstalo u ratnohuškačku propagandu, nepodesnu čak i za superadult rejting.

Miodrag KUZMANOVIĆ