Ni da se 100 kineskih srednjoškolaca dnevno ubija zbog MMORPG-a, Zemlja to ne bi ni osetila. Ovo možda zvuči neprimereno, ali je istina.

Izgleda da će, u najskorijoj budućnosti, Kina doneti zakon koji će igrača MMORPG igara ograničiti na tri sata igranja u toku jednog dana. Ograničenje će biti implementirano sa serverske strane, a igra vas neće automatski šutnuti offline, već će vam po isteku limita degradirati osobine lika do tačke neigrivosti. Prvih nekoliko milisekundi po saznavanju ove vesti ostao sam zatečen, zastavši sa zlokobnom antikomunističkom tiradom koju sam počeo da recitujem u sebi. Da li je moguće da su hive-mind žuti boljševički mravi jednom povukli opšte koristan potez? Da li su pionirski naslutili užasnu opasnost za omladinu, kojoj su pokušali da doskoče na jedini način blaži od potpune zabrane? Opijum i hašiš nisu bili kontraband u prve dve decenije masovne popularnosti na početku veka, a svi vrlo dobro znamo da igre ovog tipa mogu indukovati jednaku, gotovo fizičko-patološku zavisnost. Da li je prevencija intoksinacije, makar i sa državno regulativnim predznakom, bolja od anarhije koja za sada vlada na ovom polju?

A onda se setih nečeg zdravorazumskog: ništa što komunisti kažu ili urade po prirodi stvari ne može da bude dobro. Kada đavo nešto naumi, to može biti korisno samo njemu. Politbiro nije zabrinut za duševno zdravlje mlade populacije, stalo mu je da očuva tekovine svoje smrdljive revolucije koju (između ostalog) slobodna razmena informacija s drugim azijskim omladincima (koji igraju na istim serverima) može da ugrozi. Nijedan Kinez ne sme da ima previše slobode: ukoliko je oseti u igri i u njoj uživa više od propisanog broja sati, u glavi mu se mogu roditi ideje o političkom pluralizmu, slobodnom i nesputanom izražavanju mišljenja ili nekoj drugoj civilizacijskoj tekovini. Ukoliko ga ništa ne sprečava da se s neograničenim brojem pravih ljudi udruži zarad bilo kakvog virtuelnog cilja, ovaj pseudosindikalni koncept može pokušati da primeni i u stvarnosti. A onda ništa od hive-minda.

Ova zakonska regulativa se, gle slučajnosti, pogodila sa premijerom World of Warcrafta u dotičnoj, najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Milion i po mladih i pametnih Kineza je kupilo kopije i igra igru, što predstavlja najveću organizovanu aktivnost bez ikakve kontrole državnog aparata. Neposredni povod za pokretanje dotične zakonske inicijative jeste nekoliko smrtnih slučajeva uzrokovanih premorenošću ili sporom oko oružja ili oklopa iz igre, što je besmisleno s obzirom na obilje ljudskih resursa. Mislim, ni da se 100 kineskih srednjoškolaca dnevno ubija zbog MMORPG-a, Zemlja to ne bi ni osetila. Ovo možda zvuči neprimereno, ali je istina.

Uopšte, zakonski regulisane predrasude u vezi s igrama i „inicijativa” interesnih grupa, političara ili kongresmena jeste tema koja zaslužuje ozbiljan osvrt nas koji znamo o čemu se tu zapravo radi. Hajka na GTA i pucačine u prvom licu u zapadnoj hemisferi po negativnom predznaku nimalo ne zaostaje za kineskim ograničavanjem toga ko, šta, koliko i kada sme da igra. Majstorsko svaljivanje krivice za asocijalno ili kriminogeno ponašanje omladinaca na akcione igre predstavlja vrlo lukavo organizovani bezobrazluk. Lobi filmadžija i vlasnika TV stanica je jači i daleko uvreženiji od organizovanih branilaca industrije igara tako da ovi potonji uvek bivaju pečatirani kao kvarioci omladinaca. Ovaj lažni transfer odgovornosti zapravo svima odgovara, a pogotovo roditeljima koji nemaju ni M od minimalno potrebnih starateljskih atributa. Ako neko nema blage veze sa vaspitavanjem deteta i svoje slobodno vreme kupuje dajući mu daljinski upravljač sa 500 kanala bremenitih nasiljem ili nasilnim seksom, taj neko za svoj porod čini upravo ono što potencijalno dovodi do socijalnih anomalija. Igre su tu potpuno tercijarne, pogotovo zato što nisu besplatne: kvarenje zapadnog deteta njegovog oca i majku košta 50 dolara po jedinici mere, što podrazumeva drastično manju ekspoziciju interaktivnim sadržajima od pasivnih nalik na televiziju.

Mislim, kako neko normalan može da pomisli da igranje Dooma nekog može isprovocirati na nasilje? Čak i košenje živih ljudi u pucačinama bez monstrumskog predznaka uvek izgleda daleko bezazlenije od jedne epizode neke advokatske serije koja slavi prevare i nemoral. Anksioznost se neuporedivo lakše generiše slušanjem gangsta repa ili nekog tehnoa sa ubistveno ponavljajućim sekvencama. Ako mi je ikada došlo da nekoga likvidiram, to je bilo zbog ex-komšijskog klinca koji se palio na DJ-a ovog i DJ-a onog. „Nekomercijalni haus” mi još uvek bolno odzvanja u ušima.

Znači, ako vam roditelji ili staratelji ikada zamere/prebace zbog igranja, govoreći vam da ćete od toga poludeti ili postati silovatelj, pokažite im ovaj tekst. Stariji ljudi obično poveruju u ono što piše u novinama, pogotovo u časopisu koji izdaje ugledna kuća poput Politike.

Miodrag „Osvedočeni antikomunista” KUZMANOVIĆ