Lavina GTA III copycat naslova proizvela je nekoliko istinskih bisera (Mercenaries koji nažalost postoji samo u Xbox verziji) i mnogo više prosečnih ili ispodprosečnih igara. Zapažena pojava u toj „srednjoj” kategoriji beše True Crime: Streets of L.A., igra koja nije podigla mnogo obrva, ali koja je veliki deo stvari odradila relativno pošteno. True Crime: New York City dokaz je da izdavač smatra da ta franšiza ima budućnost. U zabludi je.

Storyline nema nikakve veze s prvim delom, osim u koncepcijskom aspektu problematičnog policajca koji isteruje svoju pravdu. Ovde ste u ulozi Markusa Rida, mladog crnca koji je batalio gangsteraj da bi se posvetio policijskoj karijeri. Ulice Njujorka nude isti dijapazon izazova poput losanđeleskih: slobodna vožnja ulicama i rešavanje nasumičnih zločina u pauzi skriptovanih misija koje čine single-player kampanju. Igra je, za razliku od prvog dela, donekle mehanički složenija, dajući vam po opciju više u okviru svake gradivne celine gameplaya. Na primer, uspešno rešavanje slučajeva vam podiže čin, koji sa svoje strane dozvoljava kupovinu boljeg oružja i bržih automobila (u policijskoj stanici i na specijalnim lokacijama u gradu), učenje novih kombo poteza i slično.

Demo verzija igre deluje problematično sagledana sa bukvalno svih relevantnih aspekata. Grafika je ista ili malčice ružnija nego u prvom delu, a animacija je potpuno nekonzistentna. Fizika vožnje i kretanje automobila nemaju dodirne tačke sa realnošću, a za trzanje i zapinjanje koje smo iskusili na snažnoj test mašini jednostavno nema opravdanja. Kombo mehanika za tuču, otvaranje vatre i izvođenje specijalnih on-foot poteza imaju smisla jedino ako posedujete dual-analogni gamepad, a kombinacija tastature i miša neće indukovati ništa osim čiste frustracije. Priča i voice acting u kampanji su zamorni i brutalno klišeizirani, a čak ni glasovni talenti jednog Kristofera Vokena i Lorensa Fišberna ne mogu da izvade stvar.

Miodrag KUZMANOVIĆ