U nekoj drugoj, alternativnoj stvarnosti, Abraham Linkoln bi popio metak na svetloj strani Meseca, a ne u nekom zagušljivom pozorištu. Delići Severne i Južne Dakote proglasili bi nezavisnost, Kanada bi dobila kraljicu, a SAD bi konačno otišle na doboš... za tričavih sto triliona dolara... kanadskih... sa likom Selin Dion. A sve to bi iz Ovalnog kabineta, sa neskrivenim zadovoljstvom, posmatrao jedan beli ušati zec.

Episode 4 – Abe Lincoln Must Die!

Za ovako nešto zaista treba imati petlju. Ubedljivo najluđe, najapsurdnije i najsmešnije epizodno izdanje Sezone 1, potpuno na nivou onoga koje je pre skoro petnaest godina zapalilo igrački svet, predstavlja, verovali ili ne, angažovanu političku farsu, najsočniji spit na predsedničku funkciju i politiku koju vodi aktuelna američka administracija. Pošto je Njegovo veličanstvo, The CEO of USA, načisto pobrkao lončiće i ozbiljno zabrinuo naciju svojim mirotvoračkim izjavama, detektivski dvojac Freelance Cityja dobija zadatak da otkrije pozadinu sumnjivih dešavanja u Beloj kući i prvog čoveka SAD prizove zdravoj pameti. Ako se, pak, ispostavi da to nije moguće, rešenje su hitni predsednički izbori. Lažirani, naravno.

Abe Lincoln Must Die! je luda i nezaboravna epizoda koja nesumjivo obeležava Prvu sezonu i uprkos urnebesnom zapletu, na koji je naprosto nemoguće ostati imun, postavlja neka ozbiljna pitanja kojima je pre mesto u informativnom programu nacionalne televizije nego u običnoj kompjuterskoj igri. Video klip, odnosno pesma „The War Song” u izvođenju državnog sekretara SAD, koja čini sastavni deo Epizode 4, izazvala je ozbiljne reakcije američke javnosti van sveta igara (rekli bismo sasvim opravdano), ali to ne samo da nije demoralisalo Telltale Games, već ih je čak podstaklo da naprave specijalizovani sajt, www.maxforpresident.org, posvećen samo ovoj epizodi. Na njemu se, pored ostalih ludorija, može naći pomenuti klip u integralnoj formi, koji na eksplicitan način pokazuje mračnu stranu onoga što se zove The American Way of Life. Dakle, topla preporuka čak i za one koji ne igraju avanture.

Konačno, ova epizoda ima i jednu skrivenu vrednost – pokazuje da su SAD, uprkos svemu, zemlja demokratije i slobode govora. Zašto? Pa... nešto slično kod nas još dugo neće moći da prođe.

Episode 5 – Reality 2.0

Detektivski posao je nezahvalna rabota, pogotovo kada se sa one strane zakona nađe glavom i bradom... Internet (?!), i to u liku virtuelne dame koja izgledom i stavom neodoljivo podseća na zlobnu Šodan, antiheroinu System Shocka 1/2. U situaciji kada kompjuterske mreže počinju da se urušavaju jedna za drugom, a ekonomiji prekookeanske državice zapreti kolaps, Sem i Maks prvi put u karijeri moraju da se suoče sa protivnikom koji je sačinjen od nula i jedinica, i to u njegovom svetu, u kojem vladaju drugačija pravila.

Ako je Četvrta epizoda, i pored svoje škakljive tematike, najduhovitiji segment Sezone 1, onda je Reality 2.0 njen ubedljivo najoriginalniji deo. Kompletna epizoda zapravo je parodija savremenog načina života čije se funkcionisanje više ne može zamisliti bez računara i telekomunikacija (e-mailing, elektronsko bankarstvo, kupovina preko Interneta, mobilna telefonija i sl.), odnosno na haos koji nastupa kada ti i takvi servisi počnu da pucaju po šavovima. Naravno, nisu ostale pošteđene ni same kompjuterske igre, pri čemu su najgore prošle upravo avanture. Pravično, nema šta.

Episode 6 – Bright Side of the Moon

Da pored oficijelnog establišmenta SAD još neko ima razloga da se ljuti na Telltale Games pokazuje završnica Sezone 1 u kojoj se konačno otkriva identitet Semovog i Maksovog arhinemezisa, kao i njegov plan da pomoću posebne „naučne” discipline – prizmatologije – zavlada svetom. Travolta, Kruz, Spilberg i ostala bratija, ako imaju makar malo mozga u glavi, prepoznaće sebe u ovoj priči, odnosno sajentologiju kao kvazireligiju koja je ovde poslužila kao materijal za ismevanje. To što kučence i zečić putuju na Mesec ne bi li stali na put osvedočenom ludaku takođe ima svojevrsnu simboliku; setimo se samo kako izgleda originalni omot albuma „The Dark Side of the Moon” Pink Floyda, a bogami i naslovna strana prošlomesečnog SK–a. Tada sve postaje kristalno jasno – poput refrakcije svetlosti pri prolasku kroz staklenu prizmu.

Poslednja epizoda, iako prepuna apsurdnosti, u pogledu humora predstavlja blagi kvalitativni pad u odnosu da prethodne dve. Kao što dolikuje finalu, ona je sa avanturističkog stanovišta najteža, mada je ovo subjektivna ocena sa kojom se ne mora svako složiti. Ne možemo i da ne primetimo da je kraj pomalo zbrzan, tj. da je jedan ovako uspešan serijal zaslužio da bude krunisan mnogo spektakularnijom završnicom. S druge strane, veliko finale možda jeste izostalo, ali je ovakav kraj istovremeno i zalog za blisku budućnost, jer se premijera Sezone 2 očekuje već krajem 2007.

• • •

Opisujući prvu epizodu Sezone 1 izrazio sam bojazan da Telltale nije dorastao izazovu koji je sam sebi postavio. Na moje veliko zadovoljstvo, priznajem da nisam bio u pravu. Povratak Sama & Maxa ne samo da je opravdao očekivanja, već ih je na neki način i nadmašio, dokazujući da je avanturistički žanr pogodan teren za eksperimentisanje kratkim formama. Prvobitna skepsa prema epizodnom karakteru serijala sada je definitivno razvejana, što samo znači da su bivši lukasovci isprva pronašli formulu koja će otkačenom detektivskom paru garantovati dugu i uspešnu virtuelnu karijeru. Ako je Sezona 1 jutro po kome se dan poznaje, igrači avantura imaju razloga za slavlje. Živeli!

Slobodan MACEDONIĆ