Tomb Raider Anniversary

Neki kažu da vreme zapravo ne postoji i da je dotičnu fizičku kategoriju stvorio čovek samo da bi opisao sopstvenu prolaznost. Bilo ovo tačno ili ne, jedna decenija na papiru možda deluje kao dugačak vremenski period, ali je u stvarnosti ona samo treptaj oka, trenutak u koji stane nekolicina nezaboravnih životnih iskustava, nekoliko ostvarenih i malo više neostvarenih želja, pokoja kap neizmerne sreće i šaka razočaranja. I to je sve. Dok se osvrneš, prošlo.

Tomb Raider Anniversary u suštini predstavlja omaž jednom vremenu, podsećanje na jedan period u razvoju kompjuterskih igara koji je definitivno iza nas, ali u kojem je igračka industrija ostvarila srazmerno najveću ekspanziju od vremena kada postoji kao takva. Pre deset godina 3D tehnologija je bila u povoju, igre su sasvim lepo radile na ubogim 486-ticama, dok su MMORPG-ovi bili na listi tehnologija koje čekaju budućnost, zajedno sa lekom protiv side i antigravitacionim automobilom. Danas, međutim, kada se među (tehno)narkomanima umesto LSD-ja koriste neke druge skraćenice (GW, WoW i sl.), kada „Prohujalo s vihorom” postoji na Blue-rayu, a Elvisovi hitići na SACD-u, dalo se očekivati da će Eidos na neki način obeležiti rođendan svoje najpopularnije heroine, jedne i jedine Lare Kroft, bez koje današnje kompjuterske igre ne bi bile to što jesu. Ako neko ne misli tako, neka se slobodno oseti prozvanim; vreme i mesto dvoboja bira on(a), dok oružje biram ja!

Anniversary je mnogo više od još jednog nastavka serijala TR, nominalno osmog po redu. Njegova pojava jeste prvorazredan događaj za igračku industriju ne zbog fancy grafike ili savršene fizikalnosti u animaciji Larinih... jedrih atributa, već zato što predstavlja neoboriv dokaz da je prvi Tomb Raider bio revolucionarna, vanvremenska igra, remek-delo idejne kreativnosti i dizajna koje i posle deset godina izgleda kao da je začeto danas. Ne, Anniversary nije rimejk prvog dela načinjen po sistemu copy/paste, već njegova slobodna varijacija koja sadrži sve one nezaboravne nivoe, sekvence i detalje koji su prvu Larinu avanturu učinili besmrtnom, ali sklopljene na drugačiji način, sa mnoštvom novina koje su došle kao posledica prirodne evolucije serijala u toku decenije njegovog postojanja. Sve je, dakle, tu – od pećina u Peruu i zaboravljene doline kojom caruju T-reksi, preko palate kralja Mide i napuštenog manastira u Grčkoj, velikog obeliska u Egiptu i avanture u središtu Sfinge, pa sve do Natlinih rudnika i Atlantide; sve u svemu, parčence istorije koje je pod dirigentskom palicom Crystal Dynamicsa zakoračilo deset godina u budućnost. Ponovni susret s njim izaziva emocije, istinske i snažne.

Prosto je neumesno porediti Legend i Anniversary. Ovaj drugi je toliko superiorniji, uprkos tome što je delo iste firme, da će sada i najvećim zagovornicima novijih Larinih avantura, kao i mlađim igračima koji nisu imali prilike da igraju prve nastavke, biti savršeno jasno koliko je Tomb Raider izgubio „princovanjem” i akcionom komercijalizacijom koja je, kako su godine prolazile, sve više odnosila prevagu nad razmišljanjem. Tomb Raider nije, niti je ikada bio avantura, ali je u svojoj strukturi uvek imao određene avanturističke elemente koji su, nažalost, postepeno bledeli i svedeni na minimum u Legendu. Ova igra, iako i dalje previše opterećena prinčevim akrobatskim bravurozama, vraća na scenu staru Laru, devojku koja teško povlači obarač, kojoj su glavni neprijatelji slepi miševi, panteri i gorile, koja ne ostavlja pustoš za sobom, već logikom i veštinom ostvaruje cilj i koja, najzad, nije ni nalik na onu karakternu spodobu, crossover između Ramba i agenta 007, za koju je „zaslužna” Anđelina Džoli. Dakle, istinski back to the roots, u najboljem smislu te fraze.

TRA je napravljen u engineu Legenda i svojom sveopštom pojavom strahovito podseća na godinu dana starog prethodnika. Novine koje su karakterisale Legend, poput dinamičkih kontrola koje se menjaju u zavisnosti od položaja kamere, bullet time efekta ili novih veština koje se koriste za savlađivanje prepreka, prisutne su i u ovoj igri i pažljivo utkane u strukturu starih nivoa koji su na taj način postali sadržajno još bogatiji. Hard-core fanovi Tomb Raidera mogu zameriti to što su praktično svi nivoi manje ili više skraćeni u odnosu na originalne, pri čemu su The Cistern i Tomb of Tihocan pretopljeni u jedan, naravno na obostranu štetu. Time je TRA ispao znatno kraći od svog uzora, ali i dalje barem duplo duži od Legenda. Značajno je istaći da se nakon prvog prelaska igre otključavaju komentari koje su zajednički snimili glavni dizajneri prvog Tomb Raidera i Anniversaryja, čime je krug zatvoren na simboličan način, te da je posebno zadovoljstvo ponovo slušati čuvenu Larinu temu (ovoga puta u izvođenju pravog simfonijskog orkestra), sa kojom smo se poslednji put sreli u trećem nastavku, a koja je kasnije volšebno izostala iz filmova (s obzirom na njihovu reputaciju, možda je i bolje tako). Interesantno je i da je glas Larinom ocu, lordu Ričardu Kroftu, pozajmio Edvard Hardvik, sada već vremešni britanski pozorišni glumac čija je životna uloga bez ikakve sumnje uloga dr Votsona u legendarnoj „Granadinoj” seriji.

Ako već moramo da zakeramo, onda primedbe upućujemo na račun dugotrajnih i prilično frustrirajućih borbi sa bossovima (posebno duel sa kentaurima koji zatvara drugo poglavlje) i nekih veoma komplikovanih manevara u prostoru, često vremenski limitiranih, koji zahtevaju sulude tasterske kombinacije da bi se izveli, nalik potezima serijala Mortal Kombat. Ali, ako uzmemo u obzir da je igra delo Crystal Dynamicsa, bolje da ćutimo, jer je moglo biti mnogo, mnogo gore.

Deset godina je prošlo otkako je gospođica Kroft po prvi put prošetala svoj šortsić duž tadašnjih CRT ekrana i tako ušla u istoriju. Razlog je, naravno, krajnje prost – Tomb Raider bio je genijalan tada i takav je ostao do današnjih dana.

Zato je Lara zaslužila Anniversary. Svim svojim bićem.

Slobodan MACEDONIĆ