Da je kojim slučajem mrtav, Kris Roberts bi se sada sigurno prevrtao u grobu. Square Enix, ultrapoznat po seriji konzolnih RPG-ova sa androginim tinejdžerima šiljatih kosa, velikih sablji i istih zapleta ispričanih po osamstoti put, napravio je svemirski shooter sa elementima simulacije, urađen u formi našeg beloved Wing Commandera. O tempora, o mores! Yes yes, znam da svemirsko šibanje, Gundami i Sabre Rideri imaju zapaženo mesto u anime/manime japanskoj TV subkulturi, znam za konzolne naslove tipa Ace Combat i slične, ali efekat susretanja sa tom pojavom time nije nimalo umanjen. Nemam ništa protiv animamangi i buljooke dece kada se nalaze daleko, veoma daleko od mene, ali kad odškrinu vrata i zatrepću u pravcu interaktivnih svemirskih bitaka želeći da se uguze u kokpit Kristofera Blera, refleksno se mašam plazma revolvera. Možda sam previše staromodan, ali iskreno, smatram da ovaj žanr pripada zapadnoj civilizaciji, da u njemu moraju da učestvuju gung-ho anglosaksonske face sa kojima je moguće ostvariti holivudsku paralelu/parabolu, da Jul Briner ne bi razgovarao sa Sephirotom, već bi batinama izvlačio informacije iz njega... Azijatskoj deci nije mesto u svemiru iz prostog razloga što će svojim učestvovanjem banalizovati experience i dramu svesti na rang izdaje u školskom dvorištu.

Zašto je ovo toliko značajno? Well, 50% šmeka i sadržaja ovakvih igara leži u filmskim sekvencama između misija i radio-komunikaciji tokom njihovog odrađivanja. Ovaj segment Project Sylpheeda, pogađate, u velikoj meri bazdi na Final Fantasy XYZ: okvirnu, šabloniziranu priču o sukobu matice Zemlje i njenih pobunjenih kolonija, Square Enix je morao da zabiberi storijom o prijateljstvu tinejdžera-kadeta koji postaju heroji, izdaji jednog od njih, da doda ljubavnu pričicu, moralne dilemice i trilemice, treptanje okicama, zaklinjanje na večnu vernost, bar do zvona za drugi čas... Dečje emocije stavljene u prvi plan dok galaksija gori, androgina lica zaključana u grč osećanja i lament nad svetom koji se menja oko njih, bol odrastanja u klinču svemirskih bitaka. Daj, gubite se, šumari, stvarno više...

Srećom po nas i njih, filmove između misija možete bezbolno skipovati, a voice volume u njima utišati na minimum. Ovako modifikovan, Project Sylpheed predstavlja solidan klon Wing Commandera, nabijen drastično većom dozom akcije od one koju očekujete u sličnim igrama. Prosečan broj protivničkih plovila koje ćete poobarati na jednom nivou igru gotovo svrstava u Serious Sama među svemirskim pucačinama. Borbena mehanika igre je relativno kompleksna (na sličnom nivou sa, recimo, Freespace dvojkom), ali sve konce možete uspešno pohvatati kroz šest detaljnih tutorijal misija. Kontrolnih opcija možda ima i previše: stvari nalik na barrel roll, specijalke vezane za usporavanje vremena i naglo kočenje uz zaokret nećete koristiti jer jednostavno nisu potrebni. HUD je takođe pomalo pretrpan, a količina pokazatelja, merača i brojača efikasno zaklanja vaše plovilo (moćni „Delta Saber”, yay za naziv...). Vredi pohvaliti odlično odrađeni padlock sistem koji omogućava lockovanje i ispaljivanje lakih vođenih raketa, oružja koje ćete koristiti 90% vremena jer predstavlja najefikasniji način za obračun sa protivničkim lovcima.

Posle svakog uspešno kompletiranog nivoa, igra će vam dodeliti izvestan broj poena u tesnoj korelaciji sa brojem uništenih protivnika, kompletiranim primarnim i sekundarnim zadacima (sekundarni su skriveni), brojem restarta i još nekoliko elemenata. Te poene možete iskoristiti zarad otključavanja dodatnog oružja na Arsenal ekranu, svrstanog u tuce kategorija. Prilagođavanje vašeg plovila pre svake misije je relativno jednostavno i podseća na drastično pojednostavljeni MechWarrior. Akcenat na laserskom, projektilskom, lakom ili teškom naoružanju zavisiće od vašeg stila igre i preferencija pri obračunima sa većim brodovima, gde izbor imeđu vođenih raketa i, recimo, teških lasera i rail gunova drugačije utiče na ofanzivnu dinamiku i pregrevanje.

Osnovne mane Sylpheeda su frustrirajuća težina kasnijih misija, povremeni vremenski limiti za njihovo kompletiranje i nemogućnost snimanja pozicije. S obzirom na to da se većina nivoa sastoji od nekoliko celina odvojenih separatnim setom zadataka, od kojih, recimo, treći segment može da bude pakleno težak, lako vam se može desiti da vam trud od 1+ sati propadne jer na trenutak nestane struje ili morate tetki da odnesete lek. Sa grafičke strane, igra balansira između stare i nove generacije konzolnih naslova, bacajući fazon na kreštavo-blještava svetla, tragove brodova u raznim bojama i opštu kakofoniju prenaglašenih efekata. Pored toga što je čini pomalo nepreglednom, to izaziva i povremeni pad frejm-rejta.

Sirova, „visceralna” akcija Project Sylpheeda poluuspešno nadomešta narativni sunovrat igre i sve ružne stvari koje smo naveli na početku. To, nažalost, ipak nije dovoljno da igru uzdigne iznad potpunog proseka.

Miodrag KUZMANOVIĆ