Pošto lanjske ćurke na Atarijevoj božićnoj trpezi nisu retkost, autor ovih redova bio je spreman da stavi ruku u vrelo ulje ako novi Asterix bude iole drugačiji od prethodnih. Zaista, prvi nivo nije obećavao mnogo: Asteriks, Obeliks i Garoviks šetaju šumom po utabanoj stazi s koje ne mogu da skrenu zbog nevidljivih zidova (aman!). Dok čavrljaju o hranljivoj vrednosti divlje veprovine, niotkuda se pojavlje digitalizovani lik živog glumca u odorama rimskog atlete. He, evo jeftinog trika za popunjavanje liste „noviteta” u promotivnom materijalu. Koga misle da kupe ovim jeftinim „Zeka Rodžer” fazonom? Pobogu, nismo toliko očajni...

Sledeće poglavlje, druga priča. Vrelo ulje više se ne čini kao naročito dobra ideja. Hrabre Gale put vodi u Staru Grčku, pred vrata Olimpije, drevne prestonice sportskih igara koje su prekidale ratove i mirile neprijatelje. Cilj nam je da pomognemo beznadežno zaljubljenom Lavstoriksu da pobedi na Igrama i osvoji ruku prelepe Irene. Na lepoticu je oko bacio i kržljavi Brut, Cezarov izdajnički sin, koji uz dobru žensku želi i nešto više – moć da upravlja dimenzionim portalima. Ići će glatko, pa mi smo Gali, imamo druida, imamo magični napitak... Međutim, nevolja nikad ne ide sama: druid Aspiriniks pretvorio se u crtež na listu papira jer na Olimpijadi nema dopinga (glupe sudije Aspiriniksov napitak klasifikuju kao nedozvoljeno stimulativno sredstvo, pih!), a Brutovo poigravanje s džidžabidžama čarobnjaka Doktormabusa stvara opasne anomalije koje prave više štete od krda slonova u kineskom tržnom centru.

Asteriks i Obeliks imaju pune ruke posla i bore se na dva fronta. Kondiciju održavaju mlateći nadobudne rimske legionare poznatim zahvatima „izuvanje iz cipela”, „šamaranje bambusa” i uklizavanjem a la Siniša Mihajlović. Sportski duh oplemenjuju na Olimpijadi, učestvujući u kvalifikacijama za skok udalj, sprint s pesničenjem protivnika, bacanje Rimljana s tornja, fudbal s eksplozivnim kornjačinim oklopima i druge uvrnute discipline. Takoreći, dobili smo dve igre u jednoj: logičku platformu po ugledu na izdanja od pre dve godine (Asterix & Obelix XXL 2, SK 11/2005) i atletsku simulaciju koja evocira uspomene na Commodore 64, Summer Games i dvojku na pismenom iz matematike. Obe komponente, dozirane na pravi način, grade atmosferu koja drži pažnju i pomalo asocira na rane Mijamotove radove. Šale i komike – taman koliko treba, akcije takođe. Glavolomki za nijansu više nego što će prijati prosečnom školarcu koji beži s časa da bi se svetio zatupastim Rimljanima.

Komande učimo usput, nasumično pritiskajući tastere dok ne „ubodemo” pravu kombinaciju jer tokom igre nema nikakve pomoći. Onima s kraćim fitiljem savetujemo da memorišu komande iz PDF uputstva na CD-u da bi kasnije lakše popamtili kombinovane tehnike. Šta još smeta? Loša kamera, tačnije nemogućnost pomeranja iste, stapanje objekata sa pozadinom (aman, već drugi put), priča koja nema mnogo veze s logikom (kao, uostalom, i svaki „genijalni” blokbaster o Asteriksu), povremeno usiljeni dijalozi koji pošto-poto moraju da budu smešni... Sve u svemu, ništa strašno – pamtimo lepu grafiku i odličnu animaciju, odlične zvučne efekte, raznovrsne mini-igre i duh Gošinijevog stripa u sirovom obliku. Ah, da, ni multiplayer nije za bacanje – dva igrača na jednom kompu, pa kome pre dojadi.

Praksa da film reklamira igru je uobičajena, kao što je i pravilo da igra kvalitativno zaostaje za ostvarenjem s velikog ekrana. U ovom slučaju prognoziramo obrnut slučaj – Asterix at the Olympic Games biće bolji od istoimenog filma (ekranizacija 12. stripa o Asteriksu, kojim autori satirično obrađuju problem dopinga u sportu). Sačekajmo premijeru, koja je zakazana za 30. januar, i prosudimo zajedno.

Gradimir JOKSIMOVIĆ