Crysis

Cry me a river, build me a bridge... Crytek, CryEngine 1 i 2, Far Cry, Crysis. Pretpostavljamo da ovaj dominantni, ambivalentni i ponavljajući slog polariše PC igračku populaciju na dva oštro odvojena kampa: na one koji vrište od zadovoljstva i na one koji plaču. Vaša grimasa na licu zavisiće isključivo od hardvera koji posedujete i na kojem planirate da uživate u novom proizvodu ove famozne nemačke kompanije. Ukoliko posedujete moderan računar višeg cenovnog ranga, uživaćete u potpunosti i to će proizvesti krike zadovoljstva; ukoliko imate kantu iz pliocena, plakaćete nad svojom gorkom sudbinom. Ovo pravilo važilo je u slučaju Far Cryja, sigurno je da važi i u slučaju Crysisa?
Well, ne...

Čak i ako ste računar kupili juče i izbekeljili se hiljadu i kusur evra, sledovaće vam hladan tuš razočaranja. Crysis će ga počastiti pogledom gospođe Hadžipešić koju krznar ubeđuje da je bunda koju nudi zaista nerc, a ne krzno pacova. Nevoljno ćete pristati na instalaciju, znajući da vaš hard disk nije dostojan njegovih svetih gigabajta; po pokretanju će se uvaliti u svaki molekul sistemskih resursa koji vaša PC garsonjera poseduje, razbaškariti se u maniru Turčina i kriknuti „Rajo, daj da ijem!” Možda će posegnuti i za vašom ženom ako mu postane dosadno i tesno. Pitaćete se gde je otišao vaš #&%/%&$% keš.

Konfiguracija na kojoj Crysis u maksimalnoj rezoluciji i sa maksimumom detalja radi savršeno jednostavno ne postoji, bez obzira na to koliko novca imate, ko vam je ćale i slično. No way, Hose. U našem slučaju Core2Quad mašine sa 2 GB RAM-a i GeForceom 8800GTS, dijabolični Crysis performance test je preporučio skromnu rezoluciju i medium podešavanja. „Šta medium, daj sve na haj!”, uzviknuh, olabavivši revolver u futroli. High je radio solidno sve do malo masovnijih bitaka, kada je mašina počela da povraća krv i da se trese u bunilu. Oh, boy. Revert to medium... Very High, rezervisan za Windows Vistu i Direct X10, naravno, nije ni mogao da se izabere. Pretpostavljamo da bi za test ove opcije i laganu šetnju po gameworldu (naravno, ne i igranje) trebalo da stavimo dve kartice u SLI, još toliko RAM-a, overklokujemo CPU i psujemo Bila Kapijaša zbog prosečno 20% manjeg fremrejta koju svaka igra ima pod beznadežno neoptimizovanom Vistom. Pošto u našim grudima ne kuca srce Marije Kiri koja je efekte gama zračenja proučavala na sebi i jadnome mužu, manuli smo se ćorava posla i bacili na prašenje po zlatnoj sredini. Hurrah!

Zašto vas sada gnjavim ovim, umesto da gudim po tankim strunama i pričam zbog čega Cryis suvereno rula? Pa, logična procedura je da se u analizi nekog proizvoda ili pojave počne od najbitnijeg elementa, koji u ovom slučaju podrazumeva hardversku zahtevnost. Slučaj Crysisa je daleko ekstremniji od proseka na ovom polju i predstavlja istinsko biti ili ne biti za većinu domaće igračke populacije. Da, hamletovska dilema duplo jačeg intenziteta nego u slučaju MS Flight Simulatora X. Crysis makar ima dobro opravdanje za status gorile od 400 kg: ovo je igra čije prizore ne vredi porediti sa realnim svetom, već upravo obrnuto. Dakle, sledeći put kad se nađete u prirodi, razmislite koliko se pejzaži Kosmaja po realnosti približavaju Crysisovim.

Havajsku košulju Džeka Karvera zamenićete u Crysisu nano borbenim odelom pripadnika američkog Delta Force tima. Desetak godina od danas, arheološki tim na izvesnom pacifičkom ostrvu otkriva nešto prilično revolucionarno: ostatke visokotehnološke civilizacije dva miliona godina starije od savremenog čoveka, relikte koji očigledno ne potiču sa naše planete. U.S. Joint Chiefs of Staff ubrzo prima signal za pomoć od arheologa obogaćenih agentima CIA: Severnokorejska armija iskrcava se na ostrvo, uzima civile za taoce i rešava da ovo epohalno otkriće ne podeli sa ostatkom sveta. Kao odgovor, američka vojska šalje petočlani Delta tim u misiju spasavanja. Naravno, ubrzo sve odlazi do đavola, sukob eskalira, a davno zaspali alieni, potpomognuti sumanutim potezima ludog korejskog generala, počinju da se bude...

Površni pogled i desetominutna analiza igre možda će vas baciti u uverenje da igra nije ništa drugo nego Far Cry-with-a-twist (što bi, naravno, bilo pogrešno). Ostrvo, džungla, idilični pejzaž, obala, galebovi, šum talasa i morska pena, samostalno probijanje kroz pećinu do prvog waypointa, glas sa radija koji vas vodi... Twist, u ovom slučaju, predstavlja vaše nanoodelo čiji akcioni preseti dozvoljavaju multitudu taktičkih pristupa u različitim situacijama. Odelo vam omogućava boost snage i brzine, kratkotrajnu nevidljivost ili pojačani oklop. Aktivacija svake sposobnosti brzo vam prazni energetsku bateriju koja se, na sreću, isto tako brzo automatski popunjava (kao i linija zdravlja ukoliko vas neko vreme ništa ne pogađa). Caka je u tome što, ukoliko koristite bilo šta sem oklopa, postajete izuzetno ranjivi, ali potencijalno veoma moćni na kratke staze: u maximum strength modu možete da naskačete na zgrade, grabite protivnike za gušu i bacate ih poput kladiva udalj; maximum speed omogućava megabrz sprint, koristan za uletanje u korejski outpost, dash do najbliže zgrade, prebacivanje u armor mod i čekanje DPRK vojnika da vam dođu na penal. Pored odela, svako pojedinačno oružje u igri podložno je trenutnim modifikacijama u nekoliko kategorija: vrstu nišana, municije, taktičkog dodatka, laserskog pointera ili baterijske lampe biraćete prema potrebi ili afinitetima. Naravno, neke vrste oružja ne mogu da prime baš svaki upgrade (mingun i snajperski nišan nisu spojivi), a neki od aktivnih delova (lampa) mogu da ponište stealth mod nanoodela.

Najveći uspeh igre jeste činjenica da ove sposobnosti nisu šminka i puko opravdanje za novi 3D engine, već esencijalni element gameplaya. Da, Crysis liči na Far Cry, ali samo na prvi pogled: nelinearnost pristupa, koja se podjednako ogleda u načinu na koji ćete tamaniti protivnike i stazi kojom ćete ići od tačke A do tačke B apsolutna je poenta i osnovni gradivni element igre.

Globalna produkcija igre, šarolikost i različitost svake pojedinačne etape do apokaliptične konkluzije zaslužuju isključivo hvalospeve. Osnova svega, šunjanje i makljanje u prvom licu, gotovo konstantno biva presecana OMG iznenađenjima nalik na tenkovski prodor u prvoj polovini kampanje, kada ćete, posle američkog desanta na ostrvo, biti stavljeni u poziciju da vodite oklopni juriš i proboj utvrđenih severnokorejskih linija. Ili, na primer, prvi susret sa okruženjem u kojem žive i rade nedavno probuđene karakondžule iz dalekog svemira, u kom nema gravitacije i koje stvara isti utisak koji su marinci sa Sulacoa imali pri potrazi za kolonistima u jezgru reaktora na koloniji LV-426. Ili prizor zaleđene prirode ostrva posle bekstva iz njihove jazbine. Ili odbrana palube nosača aviona posle neuspelog nuklearnog napada na vanzemaljce. Ili... Svako dalje nabrajanje neumitno bi zabrazdilo u vode teških spoilera.

Dizajn protivnika, njihov AI i generalna uverljivost variraju od sjajnih do „relativno okej”. Veštačka inteligencija ljudskih protivnika nije daleko odmakla od Far Cryja, bez obzira na činjenicu da smo igru terali na četvorojezgarnom procesoru od kojeg bi, po rečima autora, makar jedno jezgro trebalo da bude rezervisano za AI kalkulacije. Pomalo smeta i što se Korejci deru na engleskom, ali to je (takođe citiramo autore) urađeno da bi igraču audio indikacijama olakšali snalaženje na standardnim nivoima težine. Na najtežem nivou, koji će malo ko igrati, momci se deru na sopstvenom dijalektu, bez jasne indikacije o tome šta vam spremaju, mada to apsolutno nema nikakve veze sa bilo čim. Ćak i kada bi uzvikivali nešto nalik na „Aaaah, američka svinja je u zgradi, dvojica na svaki ulaz, a ti, Đin-Su Kvone, ideš sa mnom u čeoni napad!”, to ne bi olakšalo njihovu eliminaciju, koja ionako neće predstavljati problem svakom iole iskusnom FPS igraču. Dizajn i AI vanzemaljaca nisu preterano spektakularni: leteće topaznoplave varijacije mehaničkih lignji deluju kao da su odrađene sa manjim procentom kreativnog žara u odnosu na ostale elemente u igri. Oh, well...

Ne znamo da li ima smisla doticati se grafičkih dometa igre. Pre svega, verovatno ste se nagledali screenshotova i trailera, primali globalni buzz i hype, i savršeno ste svesni da trenutno ne postoji lepša igra, bez obzira na žanr ili platformu. Hardverska cena je realna, ali prevelika za najveći procenat igrača. Surovo, ali neumitno. Evolucija na ovom polju biva generisana isključivo revolucijom. Crytek je gadni, masni i surovi jakobinac, a ubogo francusko plemstvo kome odsecaju glave i kese upravo ste vi i vaš PC.

Igra godine ili ne? BioShock još uvek suvereno sedi na prestolu od uglačanog opsidijana. Možda neko prokomentariše da nema smisla porediti ove dve stvari, ali mi mislimo drugačije. A da je Crysis suvereni broj 2, to da. U svakom relevantnom pogledu, Crysis je izuzetna igra, koja će ne samo na polju grafike, još mnogo godina zadavati domaći zadatak svakom timu koji ima pretenzije da unese bilo kakav oblik revolucije u svet pucačina u prvom licu. Njena forma, struktura, gameplay, režija, puls i opšta atraktivnost ostavljaju u gustoj prašini svakog zadihanog konkurenta.

Svakog, osim našeg ŠokanTnog ljubimca.

Miodrag KUZMANOVIĆ