Turning Point: Fall of Liberty je čist promašaj. Onaj najređi tip igara čija vam odvratna pretencioznost kombinovana sa katastrofalnim tehnikalijama i advertajzingom koji zadire u sferu zakonom sankcionisanih laži daje kamione verbalne municije koje ćete sa osmehom slagati u zamišljeni redenik, anticipirajući beskrajno zadovoljstvo u rešetanju otrovnih komentara. Četiri-pet sati potrebnih da se igra kompletira predstavljaju mučenje prosečnog kvaliteta kojem se mogu radovati jedino novinari: svaki prokleti sekund ovog smaranja, u mom slučaju, bio je prošaran srećnom slikom praznog belog papira koji me čeka na kraju.

Vinston Čerčil, dinamični pijanac, somnabulni mason i glavni krivac za masakr kolonijalnih trupa na Galipolju, nikada nije postao premijer Ujedinjenog Kraljevstva: incident sa taksi vozilom u Njujorku 1931. godine nije ga ostavio polubogaljem, već je bio prilično fatalan. Ovaj sudbinski zamajac alternativnu istoriju Evrope i sveta usmerava na mračnu stranu potencijalnih posledica: Hitlerova Nemačka glatko rastura stari kontinent, osvaja SSSR i pedesetih godina prošlog veka postaje dovoljno snažna da preduzme prekomorsku invaziju na Ameriku. Nacisti su pobedili samo zato što nije bilo debelog da obećava krv, znoj i suze, borbu na plažama i selima i potpuno odbaci ideju predaje. Ova blatantna zamena istorijskih teza i negiranje 50 miliona mrtvih Rusa ipak ostaje u senci američkog odgovora na invaziju bez objave rata: Den Karson, građevinski radnik preobraćen u komandosa, koji levom rukom na kolena baca ratnu mašineriju Vermahta, čak ni kod najzatucanije ciljne publike ne može da indukuje proplamsaje nepokornog slobodarskog duha povezanog sa nostalgijom. Sinopsis Turning Pointa jednostavno je prejak čak i za alternativnoistorijski scenario, u kojem je na zapletu igre radila ekipa odgovorna za „Povratak otpisanih” na kreku, dajući Denu Karsonu/Voji Brajoviću atribute Supermena, Betmena i Spajdermena, bacajući ga protiv hordi esesovaca čiji je jedini smisao života da pojedu njegov metak.

Okej, od igrača se povremeno zahteva da proguta ovakav i sličan nakovanj, da uključi mozak na automatski pilot i uživa i vožnji. Turning Point vam ne daje šansu za smooth ride iz nekoliko tehničko-koncepcijskih razloga. U najkraćem, igra je prilično bedni klon-supstrat generičkih WWII pucačina, koja levom i desnom rukom krade momente ranih Medal of Honor i Call of Duty igara, ali maznute i sažvakane elemente jednostavno ne ume da iskoristi na iole smislen način. Bedan i zastareli dizajn nivoa, potpuno linearna šetnja od jednog do drugog skriptovanog set-piecea i dominantnost bezbojnih hodnika, ćoškova i zatvorenih vrata efikasno će vas vratiti desetak godina u prošlost, kada se ovakav dizajn smatrao uobičajenim. Od početka na kosturu oblakodera, do finiša na cepelinu koji nosi SS atomsku bombu na Njujork, očekuje vas samo i isključivo déja` vu.

Turning Point: Fall of Liberty na velika vrata revitalizuje pojam bednog konzolnog porta, koji je gašenjem prethodne generacije konzola nekako izgubio na snazi. Odsustvo podrške za miš na ekranu sa opcijama i slika Xbox 360 kontrolera na skrinu za predefinisanje komandi ostaju u dubokoj senci odsustva mogućnosti za snimanje pozicije u igri i nemogućnosti da igračku rezoluciju podesite na nešto više od 1024 x 768. Ko normalan želi da se pati sa ponavljanjem deonica i jurenjem od jednog do drugog checkpointa kada njegova igračka platforma poseduje hard disk koji može da zapamti gde je stao? „Kvik-sejv” je i na konzolama postao relativno normalna pojava sada kada smo se konačno otarasili „plejstejšna dvojke” i Nintendo GameCubea.

Licenciranje najnovijeg Unreal enginea teško da i teorijski može da pođe po gorem zlu od ovoga. Apsurdni limit rezolucije koji deluje potpuno deplasirano u eri uberjeftinih i široko rasprostranjenih 19” monitora kombinovan je sa potpunom neoptimizacijom endžina koji, bez obzira na podešavanja, igraču daje sve osim glatkog i tečnog gameplaya. Svakih minut-dva igra će „zalagovati” učitavajući protivnike ili lokaciju, što će se na nekim mestima, usled „sponovanja” protivnika pokazati fatalnim usled nemogućnosti da se sklonite ili otvorite vatru u trajanju od nekoliko sekundi (onda, naravno, sleduje učitavanje udaljenog checkpointa i ponovno krečenje). Hardver ovde svakako nije problem, jer smo igru terali na četvorojezgarnoj mašini sa 4 GB RAM-a i GeForce 8800GT, iz čistog mazohizma smanjujući detalje i retestirajući pojedine deonice da bismo uvideli do kojih granica seže bezobrazluk bezočne neoptimizovanosti.

Ova tirada ne bi bila u velikoj meri relevantna da nije bilo supersnažnog hajpa koji je propratio poslednjih nekoliko meseci pre izlaska Turning Pointa, „the making-of” filmova koji su prikazivali različite faze kreiranja igre (sa sve filharmonijom koja je odsvirala soundtrack) i sličnih momenata. Krajnje bezobrazni advertajzing može da proizvede samo ekvivalentno jak negativni feedback i opise čiji je ton sasvim opravdano uniformno negativan i ponižavajuće agresivan.

Miodrag KUZMANOVIĆ