Sins of a Solar Empire

Sins of a Solar Empire predstavlja trenutni vrhunac evolucije 4X žanra, prvu svemirsku globalno-strateško-upravljačku igru koja je na savršeno elegantan način uspela da integriše kompleksnost poteznih igara u real-time okruženje. Ekipa iz Ironclad Gamesa pod patronatom čuvenog Stardocka položila je ispit na kojem su svi prethodni kandidati pali, našavši savršen modus za jednostavnu i preglednu kontrolu planetarnih sistema, flota, istraživanja, izgradnje i borbe, kreirajući igru koja u najvećoj meri podseća na Galactic Civilizations u realnom vremenu.

Kao i potezne kolege na nižoj evolutivnoj lestvici, i Sins of a Solar Empire poseduje klasične žanrovske atribute i mehaniku: istraživanje svemira i novih tehnologija, kolonizaciju planetarnih sistema, izgradnju infrastrukture i flota, borbu i diplomatiju, sa važnom razlikom u tome što ovde ne postoje ’End Turn’ taster niti separatna gomila ekrana i padajućih menija koja pravi diskontinuitet između planiranja i egzekucije. Ovakva stvar može (bezbolno) da funkcioniše samo sa vrlo kvalitetnim interfejsom, ali ono što je Ironclad uspeo da izvede graniči se sa naučnofantastičnim dometima na polju igračke ergonomije. Okruženje igre ne izdvaja sopstvene elemente, već kompletan svemir projektuje kao jednu integralnu celinu podložnu gotovo beskonačnom zumiranju. Prostim vrtenjem skrol tastera na mišu možete se glatko, pregledno i progresivno prebacivati sa ptičje perspektive u kojoj vidite kompletnu galaksiju do zum nivoa koji dozvoljava čitanje oznaka na oplati majušnog presretača u orbiti pojedinačne planete. Ovaj udobni sistem ipak ostaje u senci Empire Treea, elementa intefejsa s leve strane ekrana koji, bez preterivanja, zaslužuje ekvivalent Nobelove nagrade u igračkom dizajnu. Nalik na otvoreni Start meni Windowsa XP, ovaj informacijski resurs daje vizuelnu indikaciju sistema, flota i industrije u vašem vlasništvu, sa elementima sortiranim po planetama i indikatorima borbe, dajući vam mogućnost potpune kontrole (izgradnja brodova i manevrisanje flotama, recimo) nad svim elementima bez potrebe da pogledom zumirate pojedinačni sistem. Empire Tree možete podešavati po sopstvenoj volji i potrebama, birajući elemente koje želite da imate pred očima u svakom trenutku (recimo, samo industriju) i tako sprečite prezasićenje informacijama.

Osvajanje i eksploatacija planetarnih sistema i izgradnja ekonomskih ili borbenih struktura u zavisnosti od tipa i pozicije planete čine osnovu strateškog koncepta igre. Vulkanske, pustinjske, planete zemaljskog tipa i ostale poseduju različite vrednosti na poljima resursnih asteroida, maksimalne populacije i ekonomskih i vojnih orbitalnih slotova. Dva osnovna resursa (pored novca) jesu metali i minerali, koje eksploatišete izgradnjom odgovarajućih postrojenja na asterodima koji poseduju resurs koji u pitanju: vulkanske planete, recimo, poseduju obilje „metalnih” asteroida i veliki broj slotova za vojne instalacije, uz drastično manji populacioni „cap” u odnosu na zemaljske planete (koje, zbog nekoliko puta većeg broja stanovnika donose veći porez). Sve ekonomske i vojne objekte (nalik na trgovačke postaje, hangare sa odbrambenim lovcima, turelne instalacije, fabrike brodova) gradite isključivo u orbiti, dok samu planetu možete nadgrađivati (uz investiciju novca i resursa) samo na kvantitativnom planu (civilna infrastruktura zarad veće populacije, više orbitalnih slotova, skloništa za smanjivanje efekta orbitalnog bombardovanja...). Resurse možete uložiti i u „planetary exploration”, što vam pored bonusa nalik na 50% bržu ekstrakciju minerala, može doneti i negativne atribute, ali i jedan od devet mogućih artefakata koji vašoj kompletnoj civilizaciji daju globalni bonus (na primer, relikt drevnog hipermotora koji daje veću brzinu flote pri transportu iz sistema u sistem).

Planetarni sistemi su jedan sa drugim povezani tzv. phase space linijama preko kojih teče flotni saobraćaj, što kompletnu galaksiju čini strateškim mini-lavirintom koji možete iskoristiti na sopstvenu korist ili štetu. Sisteme koji čine regionalne habove (tj. koji poseduju dve ili više faznih linija) valja dobro utvrditi zarad sprečavanja inkurzije u unutrašnjost imperije, mada je zbog karaktera flotnih manevara apsolutna zaštita prilično teško ostvariva. Iniciranje faznog skoka i manevrisanje flotom ka obodu sistema zarad njegovog starta zahteva nekoliko minuta (zbog „gravitacionog bunara” koji poseduje svaka planeta, a koji onemogućava jump), tokom kojih protivnik koji vas je iznenadio na drugom kraju imperije može vratiti vašu planetu u kameno doba. Ovo podrazumeva pažljivu optimizaciju raspoloživih brodova i kreiranje i pozicioniranje napadačkih i odbrambenih flota zarad pokrivanja udaljenih krakova galaksije.

Pored korveta, fregata, lakih nosača, brodova za planetarno bombardovanje i ostalih jedinica, srž vaših flota činiće kapitalni brodovi razvrstani u nekoliko kategorija (napadački, nosači, brodovi za podršku ili bombardovanje) i koji se od ostalih „prašinara” razlikuju u tome što preživljavanjem borbe stiču iskustvene poene koji im omogućavaju kupovinu dodatnih ili poboljšanje osnovnih sposobnosti. Ovo će vam dati snažan podsticaj za njihovo plansko „treniranje” u manjim sukobima (i izvlačenje iz borbe ako zagusti), da bi vam u finišu kampanje poslužili kao elitno jezgro flota u finalnom jurišu na konkurenciju.

Iako poseduje FMV intro koji objašnjava agende sve tri sukobljene civilizacije u igri, Sins of a Solar Empire ne poseduje klasičnu singleplayer kampanju, već isključivo gomilu predefinisanih scenarija i random generator galaksije. Ovo se možda neće svideti svakome ali, realno gledano, ne predstavlja manu vrednu nečeg višeg od prostog pominjanja. Malo veći problem je gotovo potpuna istovetnost strana: TEC, tj. Trader Emergency Coalition, Vasari i The Advent poseduju jedinice koje se suštinski razlikuju samo u vizuelnom dizajnu i odnosu cene i mogućnosti, uz nekoliko izuzetaka u vezi sa kapitalnim brodovima i orbitalnim instalacijama (TEC poseduje planetarne štitove, Vasari nanodistruptor oružja koristan protiv plovila koje vrše orbitalno bombardovanje itd.). Jedina prava razlika leži u istraživačkim elementima vojnih i civilnih tehnologija, mada se i ovde 70% opcija poklapa, bez obzira na drugačiji naziv tehnologija.

Iako poseduje rudimentarni diplomatski model koji ne dozvoljava nikakve posebne finese, igra sadrži jedan strateški element koji predstavlja čistu i nepatvorenu revoluciju: Bounty sistem. Najprostije rečeno, Bounty sistem dozvoljava da investirate proizvoljnu količinu novca i ucenite „glavu” jedne ili više civilizacija, što ostale sukobljene strane motiviše da uništavanjem planeta, struktura i flote ucenjene strane zarađuju novac. Kada u ovu jednačinu ukalkulišete i moćni piratski kartel (neutralna frakcija) koji šalje regularne (i potencijalno ubistvene) raidove na civilizacije koje su ucenjene na najviši iznos, dobijate moćnu stratešku alatku za manipulaciju iz senke. Zezanje sa provociranjem pirata podseća na aukciju: na diplomatskom ekranu imate merač procenjenog vremena lansiranja sledećeg piratskog napada, a povećavanjem iznosa ucene povećavate šansu da neko postane meta sledećeg raid ciklusa. Tu foru obilato koristi i protivnički AI, tako da čitava stvar povremeno podseća na frenetično nadmetanje u nekom online biddingu pre nego što skala dođe do kraja. Od iznosa pojedinačnog „bauntija” zavisi i veličina piratske flote koja će napasti nekoga, što može da posluži u sledećoj zamišljenoj situaciji: imate stabilnu ekonomiju, akcenat ste od početka stavljali na istraživanje mirnodopskih tehnologija, ali imate i nezgodnog, ratobornog suseda koji je poslao gro svoje borbene flote na vaše nebranjene kolonije; vi nemate previše brodova, ali imate desetine hiljada kredita s kojima ne znate šta da radite... Postavljanjem abnormalno visokog iznosa ucene na glavu lika koji vas smara osiguraćete da mu stotinak gusarskih brodova vrlo brzo zakuca na dovratak, uz potencijalnu šansu da mu i dosadašnji saveznici okrenu leđa privučeni lukrativnim iznosom. Ovaj sistem je prava pravcata bomba, koja ima odvratno dobar „appeal” i u multiplayeru, ali to nikako ne znači da ćete igru moći da dobijete isključivo na ovaj način. Sins of a Solar Empire je ipak RTS, koji iako poseduje model širenja civilizacijske kulture (kao i, je li, Sidov serijal Civilization), snažan akcenat baca na individualno svemirsko nasilje.

Doticanjem superiornog potencijala igre u multiplayeru dolazimo do jednog „slatkog” problema koji kači igrače orijentisane i na single i na multiplayer: dužina prosečne partije na medium mapi sa igrom konfigurisanom na „normal speed” lako može da potraje desetak ili više sati, dok igre na velikim mapama ne vredi ni započinjati ukoliko nemate nekoliko potpuno slobodnih dana. Gameplay zarazniji od većine virulentnih bolesti poznatih savremenoj medicini podrazumeva da ćete započetu partiju igrati čak i ako nemate vremena, da ćete pod stare dane igrati celu noć i leći na spavanje sutradan u deset ujutro i potpuno opravdano provocirati reakciju ukućana povezanu sa oštrenjem noža i ledenim pogledom u vašem pravcu. Iako čak i multiplayer mečeve možete snimiti i nastaviti ih kasnije, odlepiti zadnjicu od stolice u slučaju Grehova Sunčanog carstva predstavlja mission impossible.

Ubedljivija preporuka za nabavku neke igre prilično je teško zamisliva.

Miodrag KUZMANOVIĆ