Goiči Suda, poznatiji po pseudonimu Suda51 i statusu omiljenog „lošeg dečaka” japanske igračke industrije, objavio je nedavno još jednu svoju analizu savremene sociopolitičke problematike u japansko-američkim odnosima, uvijenu u slasnu oblandu akcione avanture s GTA aromom. Iako No More Heroes zvanično nije nastavak Sudinog Gamecube hita killer7 (2005), ove dve igre povezuje niz zajedničkih osobina: misteriozan zaplet s bizarnim humorom u Tarantinovom stilu (ovoga puta s nešto manje političkog „peckanja”), stilizovana cell-shade grafika, nesvakidašnji gameplay i mnogo nasilja, zbog kojeg nisu prikladne za mlađe naraštaje.Trevis Tačdaun je momak poput bilo koga od nas, dvadesetsedmogodišnji zaljubljenik u američko rvanje i anime, neshvaćeni kosmopolita koji živi na ivici siromaštva. Kada osvoji svetlosnu katanu na internet aukciji, gonjen željom za brzom zaradom Trevis započinje karijeru profesionalnog ubice i ubrzo dospeva na top-listu najtraženijih asasina Santa Destroya (pandan Los Anđelesu, poprište zbivanja u igri). Da bi opstao u poslu i impresionirao novu devojku, novopečeni hitmen moraće da eliminiše deset najljućih kolega... Japanska varijanta Grand Theft Auta takođe donosi free roaming okruženje, ali znatno siromašnije od onog u Rockstarovim izdanjima. Grad je praznjikav i jednoličan, a u obilju zgrada koje možete da posetite nema mnogo lokacija na kojima vas čeka neko ili nešto konkretno; ulice su prazne kao pustinja i prava je šteta što se u scenariju nije našlo više mesta za živopisne likove, a manje za dosadne sporedne zadatke što se po pravilu pretvaraju u naporne poslove koji se bez milosti ponavljaju u gotovo identičnim oblicima. Kada se umori od pešačenja i vitlanja katanom, Trevis će zajahati veliki Schpeltiger motocikl. Vožnja, međutim, neće biti previše udobna, za šta treba okriviti rigidan fizički model i neoprostivo loše modelirana vozila. Ono u čemu No More Heroes prednjači i zbog čega na kraju zaslužuje svoju ocenu jeste osećaj tokom igranja i sveukupna originalnost. Ako volite igre koje bilduju prstiće, bićete više nego zadovoljni: veći deo igre provešćete besomučno pritiskajući tastere ’A’ i ’B’ i mlatarajući wiimoteom kao sumanuti, ali uveravamo vas da će odličan osećaj koji prati eksploataciju katane obrisati sve tragove ranije pomenutih nedostataka. Naročito prijaju završni, fatality udarci kojima izmrcvarene protivnike pretvarate u hrpu beživotnog mesa na 101 način, a ništa manje zabavni nisu ni rvački zahvati, kao osvežavajuća alternativa mesarskoj obradi svetlosnim sečivom. Originalnih fazona i neobičnog humora ima u izobilju, a pohvaliti treba i inteligentne aluzije na „Ratove zvezda”, anime, „Kill Bill” i osmobitne video igre, koje su visoko na listi najomiljenijih Trevisovih hobija. Dok je umetnički kvalitet vizuelnog okruženja sasvim zadovoljavajući, tehnički aspekt nije dorastao izazovu. Grafika je ružnjikava i monotona (pišemo plus samo za stripovani crtež), fizički model je isto toliko neuverljiv, a utisak kvare i često veoma naporne bitke s konkurentskim atentatorima (kad vas neko ubija dvadeset puta zaredom, to može i da dosadi). Zvučna podloga je znatno bolja, naročito u domenu glasovne glume i zvučnih efekata koji se reprodukuju preko zvučnika na daljinskom upravljaču. No More Heroes je za svaku preporuku, jedan od najboljih Wii naslova u ovom trenutku (u svakom slučaju najbolja „mačevalačka” igra) i verovatno prva igra za ovaj sistem koja je u potpunosti namenjena zrelijoj publici, što razbija stereotip o Wiiju kao „dečjoj” konzoli. Gradimir JOKSIMOVIĆ | | |
