Originalni Dead to Rights (2004) pamtimo kao jednu od najtežih igara za Xbox konzolu, naslov čiji je stepen izazova generisao sindrom letećeg kontrolera na kursu susreta sa televizorom. Crna policijska drama, koju su igrači poredili sa akcionim hitom iz prethodne godine Max Payneom, nije porodila neku specijalnu bazu fanova, što zbog težine što zbog inicijalne ekskluzivnosti za Microsoft Xbox. Tri godine kasnije, Dead to Rights II proizveo je još manje talasa, bez obzira na multiplatformnost koja je uključivala i PC: jedna od poslednjih igara za prethodnu generaciju konzola imala je manji budžet i manje ambicije od problematično teškog ali po gameplayju atraktivnog originala.

Dead to Rights: Retribution je svojevrstan rimejk prvog dela, ponajviše u pogledu priče, protagonista i motiva glavnog junaka, pobesnelog vigilante policajca koji šakom i kapom deli pravdu u gradu ogrezlom u kriminal. Novi nastavak je, kao i prethodni, hibrid pucačine i tabačine u trećem licu koji, za promenu, ovog puta inkorporira moderan cover sistem urađen po uzoru na Gears of War. Trejdmark Dead to Rights igara, borbeni vučjak Shadow, reprizira ulogu verne zveri koja obožava grkljane loših momaka, s tim što ga ovom prilikom, u nekoliko nivoa, možete direktno kontrolisati i manuelno grickati krimose.

Dead to Rights: Retribution je eksplicitno surova igra, ali nasilje u njoj nema degutantan karakter, već ima smisla u kontekstu situacije u kojoj se nalazite. Igra, bar nama, stvara osećaj uporediv sa gledanjem „Deathwish” filmova sa Čarlsom Bronsonom: svaka puknuta lobanja, svaki slomljeni vrat, izokrenuti zglob ili iščupani grkljan slažu jedan po jedan končić akcione tapiserije koja nema drugu ambiciju osim mindless zabave za dva popodneva.

Nivoi u kojima vodite Džeka Slejta, policajca čiji je otac (takođe policajac) stradao na dužnosti, predstavljaju linearnu stazu pušakaranja, pesničenja ili kombinacije ova dva metoda borbe. Mlaćenje rukama i nogama podleže sistemu komboa nalik na dvadeset hiljada sličnih igara i predstavlja najlakši način za punjenje „fokus” metra koji vam omogućava bullet time (a ono funkcioniše identično Max Payneu). Protivnika koji vam zavitla vatreno oružje ispred face možete razoružati jednim klikom i oslobođenu pucaljku iskoristiti protiv njega (neposredno nakon disarma, Džek mu automatski nišani u glavu). U globalu, default borbeni mod igre je pesničenje; oružje ne dobijate osim ako ga ne otmete, a čak i tada imate jedan ili dva okvira koje ćete ispucati dok si rek’o kex, odbaciti ga i iščupati novo iz šaka nekog nesrećnika koga je loše društvo odvelo na stranputicu, pred vaše raširene šake i širok osmeh.

Shadow nivoi potpuno su druga priča. Veliki, debeli pas rođen je za šunjanje i stealth pristup, lajanje zarad privlačenja pažnje protivniku i maksimalno surov tretman kandžama i gubicom svakoga ko mu se nađe ispred njuške. Pseće deonice pomalo podsećaju na Batman: Arkham Asylum, pre svega zbog činjenice da Shadow u „sneak” modu skenira okolne protivnike na način kako to radi Betmen u detektivskom vizuelnom modu. Hiljadu i jedan način na koji Shadow ruinira nesrećnike na koje naskoči predstavljaju najintenzivniji vizuelni momenat igre: čupanje grkljana, testisa, utrobe ili svega zajedno iz desetak mogućih uglova i isto toliko načina na koji se žrtve koprcaju i paniče u psećem zagrljaju nije prizor za labilne igrače: na ovom polju igra je surovija od Alien nivoa u novom AvP-u.

Teško je reći da je igra moderna u bilo kom pogledu, a to se ponajmanje može reći za grafiku, koja izgleda kao nešto na šta bi originalni Xbox bio ponosan, a što se poslednjih pet godina ne smatra standardom koji diže obrve. Bajatost dizajna, modela i tekstura objekata u igri, protivnika i efekata donekle je kompenzovana ograničenom „deformabilnošću” terena, odnosno stubova, ograda, regala, kaučeva i ostalih objekata iza kojih možete zauzeti zaklon i koji slasno pršte u dodiru s mecima, granatama i raketama.

Dead to Rights: Retribution je igra za jednokratnu upotrebu. Zabavna, nasilna, relativno ružna i srazmerno izazovna, ova pomalo bajata akciona šećerlema proleteće vam kroz mozak i prste poput izmeta kroz gusku.

Miodrag KUZMANOVIĆ