Ne znamo kako čovečanstvo očekuje da ostvari plodotvoran kontakt sa vanzemaljcima kad interkulturna i interrasna komunikacija na Zemlji funkcionišu ovako jadno. Case in point ovoga puta nije nesporazum oko granica ili stoke, već perpetualni promašaji japanskih igračkih dizajnera da naprave igru zapadnog tipa koja će se svideti zapadnjacima. Kreativni um koji je zamislio Lost Planet 2 kretao se otprilike u ovim sferama: „Mašala-Hai! Borderlands i Left 4 Dead 2 otišlo u mnogo miliona! Đavolski stranci vole co-op, ne silaze sa Facebook, dominantni trend u sledeća period znači je pucanje i čet, samo! Obradimo katanom Lost Planet 2 i napravimo ga za ekipu, svi piju ’lav’ i navijaju! Kenji-buraiden Hai!” Krajnje je dobro što u nadahnutoj inerciji u ovaj SF šuter nisu inkrorporisali fudbal ili elemente Farmvilla.Nastavak solidne pucačine koju su karakterisali fantastična grafika, udoban gameplay i glupava priča nadograđuje prvi, ali potpuno ruinira druga dva elementa. Dispoporcija između vizuelnog dizajna igre i svega ostalog što Lost Planet 2 nudi prosto je zapanjujuća i stvara utisak da je grafički departman iskoristio 99 odsto budžeta za igru, ostavljajući gameplay designerima, AI programerima, producentima i ostalima da se snalaze sa sićom namenjenom nabavci WC papira i kertridža za štampače. Pravi je bedak videti igru koja ovako dobro izgleda kako se poput gubavca tetura zbog loših ideja koje su usađene u suštinu gameplaya. Lost Planet 2 je kooperativna pucačina namenjena igranju preko XBL ili PSN servisa u društvu jednog ili trojice prijatelja, uz offline mod i igranje sa botovima ukoliko preferirate soliranje. So far so good. Za razliku od Borderlandsa i L4D nastavaka, igara dizajniranih u istom duhu, singl i multi modove osmislio je neko ko s tim nema ama baš nikakvog iskustva, pa je inkorporisao ideje koje i na papiru i u praksi zvuče suludo. Priča, odnosno njeni fragmenti nabacani kroz epizode obrađuju odvojene sudbine nekoliko komandoskih timova na planeti E.D.N. III, borbu sa Akrid bubama, interfrakcijsko ratovanje... Sve je bar duplo nepovezanije u odnosu na prvu igru, tako da mozak možete staviti na autopilot i prepustiti se rokanju, right? Ovde, nažalost, sledi „ali” veće od Muhameda Alija. Mozak su već stavili na otavu botovi s kojima igrate i zbog kojih je single player kampanja igriva samo u prve dve epizode dok ne dođete do boss protivnika koji zahtevaju koordinaciju. Najveći procenat igrača odustaće na sredini epizode 3, na nivou koji se odvija na dve paralelne kompozicije voza, na čijem kraju vas čeka Akrid koga morate smaknuti iz gigantskog topa na vagonu. To će za solo igrača biti iskustvo ravno noćnoj mori, jer AI botovi nisu u stanju da vam pomognu oko opsluživanja oruđa. Iskustvo sa voza učiniće vidljivim još dve fundamentalne rupe u dizajnu igre: knockback napadi, koji su u prethodnim nivoima bili samo iritantni, ovde postaju game-breaking (pad sa voza = instasmrt), a Battle Gauge poeni, koji se lagano prazne svakom pogibijom, uzrokuju restart kompletnog nivoa kada dođu do nule. Berserk! Zamislimo idealan scenario: obezbedili ste ekipu, seli ispred ekrana, startovali co-op single player kampanju, Sabrija je rek’o da će on da kreira igru... Prvi problem: sva trojica su kampanju delimično odigrali solo, Sabrija je jedini stigao do epizode 4, tako da niko sem njega ne može da se uključi u igru koju je on napravio... Nakon kraćeg ubeđivanja preko SMS-a, Manojlo pravi kooperativnu partiju od početka, na šta Sabrija gunđa da neće da se smara i da igra od nule, ali dobro, kad je već seo i kad se znate još od obdaništa... Krećete sa igrom, momci se deru i skiče preko Voipa, luda zabava, jeee...! Ubrzo shvatate da su Battle Gauge poeni, koji su u single playeru bili rezervisani samo za vas, sada zajednički za svu četvoricu; Balša, koji uvek zapali džoint kad igra, gubi živote na najgluplje moguće načine, smejući se toliko zarazno da nekoliko puta zaginete kao budala; Battle Gauge stižu do nule, igra vas vraća na početak, 35 minuta igre upravo je otišlo rekom bez povratka. Niko još nije izrazito nervozan. Stižete do treće epizode, one u kojoj ste zamalo pojeli kontroler od muke samostalnog igranja; držite se nekako na nogama, ali ostali konstantno padaju s voza i tope dragocene Battle Gauge poene; stižete do kraja nivoa, ali, nemajući ideju šta da radite, glupo ginete i resetujete kompletan nivo; Sabrija psuje mater Balši; Balša kaže da više nikada neće igrati ništa s bilo kim od vas, stoke jedne; Manojlo se diskonektuje bez reči... Lost Planet 2 multiplayer, najbolji način da izgubite prijatelje! Rezimirajmo, shall we? Zaista nam nije jasno kako su igre kao što je ova uopšte moguće. Kako neko ko je investirao ovolike novce u razvoj nije shvatio da je igra polomljena, kako u single tako i u multiplayeru? Bilo koji klinac sa ulice, da su ga pustili nekoliko sati da rovari po beti, mogao je da im kaže da ovo neće raditi. Inkredibile! Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
