Domeni u Unicodu

Slovima jednog velikog svetskog pisma nazvanog Unicode odavno može da barata računar, ali je na Internetu ostalo još nekoliko sitnica. Dakle, ono što još očekujemo je termin u nečitko napisanom naslovu ovog teksta, koji će pre ili kasnije da pogodi sve na Internetu. Šta je to uopšte i zašto se uvodi?

Odavno je moguće da se na računaru kreira sadržaj ispisan drugim pismima osim ASCII seta karaktera (neki je zovu engleska, a neki ćelava latinica). Standardizovan je jedan veliki skup svih svetskih pisama nazvan Unicode (čita se junikod), koji se koristi u tu svrhu. Sadržaj sajta odavno je moguće ispisati na Unicodu, a tastature se odavno u mnogim zemljama mogu sresti na važećem pismu za tu zemlju, operativni sistemi su odavno lokalizovani i jedina „sitničica” koja je ostala na „ćelavoj latinici” jeste upravo „adresa” sajta (domen).

Cepkanje Interneta

ICANN je baš na tome i bazirao budućnost Interneta, gde će svaka zemlja moći da ima domen na svom pismu. IDN ccTLD Fast Track je privremeni i „pokusni” projekat ICANN-a, vrhovnog regulatorskog tela za internet domene, kojim je probao da izađe u susret zemljama koje nemaju latinicu kao svoje osnovno pismo i da se samim tim proširi korišćenje Interneta. Cilj je da se implementira jedna vrsta prevodioca Unicode u ASCII (takozvani Punycode), koji je za korisnika nevidljiv. Korisnik u browseru kuca adresu koristeći Unicode (odnosno na ćirilici, na primer), a taj zahtev se uz pomoć prevodioca pretvara u ASCII sa realnom adresom (oblika –xn xxxx) i šalje „poziv” sajtu. To prevođenje iz Unicoda u ASCII „zamaskirao” je i izvršio sam browser korisnika.

Tako se omogućuje da zemlje imaju domen na svom pismu, mada je u pozadini i dalje ASCII set karaktera, sve dok se u DNS (Domain Name System koji prevodi web adresu, npr. www.sk.rs, u IP adresu, recimo 217.24.18.122) potpuno ne uvede Unicode. Na tehničkim rešenjima ovog standarda i specifikaciji već duži niz godina radi IETF (Internet Engineering Task Force), što će ICANN zaokružiti pravilima i procesima za dalje uvođenje. Naravno, ovo rešenje podrazumeva da se svi DNS na svetu promene, i samo ta činjenica podrazumeva veoma dug proces od nekoliko decenija zamene. Upravo ovo je pojam iz naslova, a do potpune junikodizacije Interneta (bez prevodioca Unicode zahteva u ASCII zahtev) treba da protekne još dosta vode Dunavom. Tada bi, tehnički gledano, bilo moguće da se na bilo kom ccTLD-u ili gTLD-u otvori domen na ćirilici, ali će to najverovatnije biti zabranjeno pravilima ICANN-a barem za ccTLD, jer će svaki morati da ima tačno definisan skup karaktera (tabelu) u okviru kog je jedino moguće smišljati imena za domene (sajtove).

Naravno, do potpune junikodizacije ne treba zaboraviti mail servere koji takođe rade sa ASCII-jem. Tu je situacija mnogo bolja, jer oni odavno mogu da dobiju funkcionalnost definisanja korisničkih imena (mail adresa) u okviru Unicode seta znakova, ali se trenutno i tu primenjuje standard (http://www.ietf.org/rfc/rfc2822.txt) koji dozvoljava samo korišćenje karaktera iz ASCII tabele. Dakle, čak i do mail adresa poput dušan.stojičević@sk.rs (latinica sa dijakritičnim znacima) treba da se prođe trnovit put.

Brzo je kuso?

Upravo po tom ubrzanom programu (IDN ccTLD Fast Track) i mi dobijamo ćirilični domen. Do sada je nekoliko desetina zemalja iskoristilo isti program. Na primer, Norvežani su u postojeću tabelu važećeg ASCII domena uveli nekih 30 karaktera koje koriste i nacionalne manjine u toj zemlji. Nešto slično planira i RNIDS. Međutim, da li je ovaj brzi proces samo neka vrsta zakrpe, eksperiment u kojem učestvuju države, koji će se baciti u kantu kad dođe potpuna junikodizacija?

Kritika ovog smera razvoja Interneta je jasna na prvi pogled – lokalni domeni na sopstvenim pismima sprečavaće one koji ne poznaju ta pisma da koriste ovakve domene, pa onda čemu oni? Uopšteno – zašto se jedan globalni medij „cepka” na mnogo sitnih, lokalnih domena? Zašto se uvode ograničenje na pismo koje će sprečavati inostranog surfera da pristupi domaćim sajtovima? A pritom sa svakim novim karakterom postoji sve veća opasnost od phishinga i ostalih malverzacija na Internetu?

Galaksije

Pogledajmo notornu činjenicu koja kaže da je broj sajtova na Internetu toliki da bi bile potrebne godine intenzivnog surfa da bismo ih sve samo obišli. Ta činjenica je pozitivna, s jedne strane, jer što je veći broj sajtova to je veći i broj informacija i sadržaja na Internetu. Uvođenjem Unicoda u imena domena ta gusta šuma sajtova se zapravo uopšte ne dira, pa se to prividno cepkanje može shvatiti kao proširenje postojećeg „internet svemira” novim, manjim „galaksijama”. Ali, čemu to kad nije globalno, kakav je sâm Internet?

Cilj tih „malih galaksija” je dovođenje Interneta do što većeg broja korisnika koji su do sada imali barijeru (engleskog) pisma. Taj broj novopridošlih surfera uopšte ne bi bio zanemarljiv, a time bi Internet po pitanju pisma zaokružio pojam potpuno lokalizovanog računara. S druge strane, lokalni IDN domeni pružaju mogućnost boljeg prodora u javnost manjim lokalnim firmama koje svojim sajtom na tom domenu tačno gađaju svoju ciljnu grupu korisnika, kao što obućar iz kraja cilja svoju lokalnu populaciju, s tim što u ovom slučaju postoji i prednost nalaženja putem internet pretraživača. Ako tome pridodamo i to da će, kada nastupi potpuna junikodizacija Interneta, svakoj državi ostati lokalni domen iz ubrzanog procesa („samo” će se izbaciti ASCII prevodioci i sve će nastaviti funkcioniše), a sve ostalo će ostati (uglavnom) isto – ovo proširenje nipošto ne treba posmatrati kao ograničenje.

Činjenica je da svaki novi karakter, prvenstveno onaj koji liči na neki iz ASCII seta karaktera predstavlja potencijalnu mogućnost za prevare. Recimo, naš budući ćirilični domen može se napisati kao cp6 (mada je u ccTLD zabranjena upotreba brojeva), i to može da dovede ljude u zabunu. Neko može radi prevare da napravi domen sličnog imena, a na drugom pismu, ali se to rešava poput „Panasoanic” uređaja sa buvljaka – zakonom, jer bi lažno predstavljanje trebalo da bude kažnjivo na Internetu isto onako kao i u stvarnom životu. A kako se iz dosadašnje prakse pokazalo, iako Internet ne poznaje granice, zakoni su lokalni, te i te kako poznaju granice.

Tu se javlja još jedan problem. Kako smo u prošlom broju konstatovali u tekstu o Wikileaksu, ljudi su često iznenađeni gomilom informacija koje se mogu naći na Internetu i obično su nespremni da je „sažvaću” i „obrade”. Svakog dana u raznim TV vestima slušamo najčešće nemušto obrađene ili tendenciozno servirane vesti sa Interneta kao nekakve senzacije, gde se igra na kartu ljudske neukosti i nedostatka vremena da gledaoci sami provere informacije na Mreži. Međutim, odavno je diskutabilna i validnost informacija na Mreži. Da li verujete baš svemu što pročitate na Netu? Da li verujete svakom savetu na nekom forumu, društvenoj mreži i gde već? Procesom filtriranja informacija svaki surfer uglavnom empirijski dođe do nekog svog skupa sajtova kojima veruje – da li je to rešenje problema? Da li se to Internet pretvara u nepouzdani medij, sa koga je, naročito laiku, teško dobiti pravu i kvalitetnu informaciju? Da li zato i mi sami cepkamo Internet na svoje male galaksije sajtova kojima verujemo?

Dušan STOJIČEVIĆ