Bespilotne letelice

Daljinski kontrolisani dronovi evoluiraju u samostalne mlazne lovce pod kontrolom računara

Davne 1915. godine, za vreme Prvog svetskog rata, Nikola Tesla pričao je o tehnološki naprednim oružjima koja bi učinila rat apsurdnim. Jedna od njegovih ideja bila su jata bespilotnih letelica sposobnih da rade sve što mogu avioni kojima upravljaju piloti, ali bez opasnosti po ljude. Ironija je da su, osamdeset godina kasnije, prve letelice o kojima je Tesla govorio videle svoju borbenu upotrebu baš na nebu iznad prostora bivše Jugoslavije. Tačnije, jedna od bespilotnih letelica oborenih za vreme bombardovanja 1999. godine nalazi se u Muzeju avijacije pored beogradskog aerodroma „Nikola Tesla”.

Danas brojne kompanije rade na razvoju novih bespilotnih letelica, koje prestaju da budu takozvani dronovi (engl. drone – trut) kojima se upravlja daljinski, već imaju sve veći stepen autonomije. Neke od tih novih letelica biće pravi samostalni mlazni lovci sa smanjenom radarskom vidljivošću. Svaki ljubitelj tehnike i avijacije verovatno je impresioniran stepenom tehnoloških dostignuća potrebnim da se naprave takvi uređaji. Istovremeno, javlja se i zabrinutost zbog činjenice da ovakve letelice uopšte postoje, kao i zbog mogućih posledica njihove upotrebe.

Počeci

Prva ideja da se napravi avion kojim neće upravljati pilot javila se tokom Prvog svetskog rata. Britanski avijatičari dosetili su se da testiraju nemačku protivvazdušnu odbranu pomoću aviona koji nema pilota. Britanski pronalazač Arčibald Lou predvodio je projekat „Vazdušna meta”, koji nikada nije odmakao od faze prototipa. Ipak, 1917. godine, letelica veličine pravog aviona, sa daljinskim upravljanjem i internim električnim žiroskopom, letela je iznad aerodroma u Selizberiju. Paralelno sa ovim istraživanjem, američki pronalazač Elmer Speri, koji je radio za američku mornaricu i usavršavao žiroskope, razvijao je svoju verziju bespilotne letelice. Sperijev tim napravio je automatizovani avion koji se smatra pretečom krstarećih raketa, jer je mogao da ponese 230 kg eksploziva i odleti do željenog cilja. Ipak, zbog smanjenog interesovanja projekat je napušten 1925. godine. Od tada pa do kraja Drugog svetskog rata pravljene su brojne makete aviona sa daljinskim kontrolama. One su korišćene kao mete za obuku kako pilota tako i protivvazdušne odbrane. Prva ovakva maketa sa mlaznim motorom napravljena je 1951. godine.

Novo doba bespilotnih letelica počelo je šezdesetih godina prošlog veka, nakon što je američki špijunski avion U-2 oboren iznad Sovjetskog Saveza. U periodu nakon toga, i američke i sovjetske snage radile su na novim, bespilotnim izviđačkim letelicama. Američke snage koristile su ove letelice u ratu u Vijetnamu. Letele su u više od 3500 izviđačkih letova, ali je za to vreme i izgubljeno više od 500 dronova. Ove letelice snimale su svoje ciljeve na filmskoj traci, pa je let smatran uspešnim samo ako se dron vrati u bazu da bi film mogao da se razvije. Prvi savremeni izviđački dronovi nastali su nakon Jomkipurskog rata 1973. godine, kada je izraelska avijacija pretrpela teške gubitke. Kompanija Tadiran razvila je dron Mastif, koji je slao snimke u realnom vremenu, ometao protivničku elektroniku i, naravno, služio kao mamac. Nakon toga, Israel Aerospace Industries na osnovu koncepta Mastifa razvio je izviđača Oriole, koji predstavlja rodonačelnika svih bespilotnih letelica IAI-ja sve do modela Heron, koji je najrasprostranjenija bespilotna letelica na svetu i trenutno se aktivno koristi u 13 zemalja. Najnovija bespilotna letelica IAI-ja je Eitan, koji košta više od 35 miliona dolara, može da ostane u vazduhu 36 sati i da nosi dve tone opreme i oružja.

U Sjedinjenim Državama se savremene bespilotne letelice razvijaju od osamdesetih godina prošlog veka, mahom u kompaniji General Atomics. Nakon neuspelih pokušaja izviđanja iznad Bosne 1994. godine, njihova letelica GNAT 750 unapređena je u MQ-1 Predator, koji je i danas u upotrebi. Ovaj uređaj u stanju je da doleti do cilja koji je udaljen 720 km, snima ga u trajanju od najviše 14 sati i potom se vrati u bazu. Tokom bombardovanja 1999. godine oborene su tri takve letelice.

Početkom ovog veka Predator je unapređen da ne bude samo izviđač nego i ofanzivni avion, sposoban da ponese do šest projektila ukupne težine do 120 kg. Istovremeno, razvijan je i Predator B, odnosno Reaper, veća letelica sa jačim motorom, koja može da ponese do 1700 kg projektila. Što je još važnije, ovaj uređaj je u stanju da leti samostalno, iako ga uvek nadzire kontrolni tim sa zemlje. Obe letelice korišćene su intenzivno u Avganistanu i Iraku, kako za izviđanje tako i za napadanje ciljeva u vazduhu i na zemlji.

Pre godinu dana počeo je da se koristi i Grey Eagle, savremena verzija Predatora. Krajem septembra prošle godine ove letelice našle su se u vestima kada je objavljeno da je projektil Hellfire iz bespilotne letelice u Jemenu usmrtio jednog od vođa Al Kaide Anvara al Avlakija. Ipak, ovi uređaji su daleko od nepobedivih. Ne samo što su iz raznih razloga obarani, već nisu ni potpuno elektronski bezbedni. Već smo pisali o tome kako su kontrolne stanice bespilotnih letelica u Americi mesecima zaražene keyloggerima (SK 11/2011).

Ovo, naravno, nisu jedine bespilotne letelice. U Kini je razvijen Jilong (kin. pterodaktil), po performansama veoma sličan Predatoru. Francuska je u saradnji sa IAI-jem razvila Harfang, koji po mnogim karakteristikama liči na svoj uzor Heron. Švajcarska kompanija RUAG Aerospace razvila je letelicu Ranger, koja se koristi u Švajcarskoj i Finskoj za izviđanje u okviru spasilačkih misija.

Trenutni razvoj

Svi proizvođači bespilotnih letelica neprestano unapređuju postojeće uređaje, ali rade i na potpuno novim konceptima i prototipovima. Tako General Atomics razvija Avengera. Iako zasnovan na Reaperu, ovo je mlazni avion, sa niskom radarskom i toplotnom vidljivošću. Northrop Grumman Global Hawk je izviđačka letelica za velike visine, sposobna da ostane u vazduhu 36 sati i za to vreme snimi više od 150.000 kvadratnih kilometara terena. Pored toga, Global Hawk je u stanju da sleće i poleće sa nosača aviona, što mu daje prednost nad Reaperom i Predatorom, kojima je potrebna pista na zemlji. Evropski koncern EADS radi na nekoliko različitih letelica ovog tipa. Njihova verzija modernog mlaznog bespilotnog izviđača po imenu Talarion trebalo bi da poleti tek za dve godine. Razvijaju i bespilotni borbeni avion Barracuda.

SkyGrabber Komercijalni program SkyGrabber ruske firme Sky Software služi za snimanje satelitskih podataka na hard disk. Potrebno je samo da podesite svoju risiver karticu i ona snima željene podatke. Iako je zamišljen za snimanje satelitskih TV i radio programa, u Iraku su ga pobunjenici koristili za presretanje satelitske komunikacije između Predatora i Reapera i njihovih baza. Pobunjenici čak nisu morali ni da troše vreme na dekripciju podataka, jer su letelice koristile neenkodovane podatke radi veće brzine transfera.

Međutim, vizuelno su najimpresivniji modeli koji koriste koncept letećeg delta krila. Iako su u pitanju letelice različitih proizvođača, aerodinamička ograničenja stealth aviona ne ostavljaju mnogo mesta za kreativnost, pa aktuelne verzije ovih naprava izgledaju gotovo identično. Britanska kompanija BAE Systems pravi letelicu po imenu Taranis, koja bi trebalo da prvi put poleti tokom ove godine. Taranis se pravi tako da prema potrebi bude potpuno autonoman, tj. da u skladu sa programiranim parametrima misije bude u stanju da je izvrši i vrati se u bazu čak i onda kada mu je satelitska veza sa kontrolom prekinuta. Francuski Dessault je do 2005. godine razvijao Grand Duc kao dvomotorni bespilotni delta bombarder. Nakon što se veći broj kompanija iz šest evropskih zemalja pridružio projektu, on je preimenovan u nEUROn, a vremenom je evoluirao u jednomotornu višenamensku bespilotnu platformu. Jedna od specijalnih mogućnosti nEUROna na kojoj se radi jeste da leti u formaciji sa avionima u čijim kokpitima sede piloti, te da izvršava njihove naredbe. Ruski Mikojan testirao je bespilotnu platformu Skat (rus. raža), ali je njen razvoj obustavljen. Ipak, Mikojan je prepustio podatke sa testiranja kompaniji Suhoj, u kojoj se planira rad na ovakvom tipu letelice.

Pre šest godina, američka DARPA (Defense Advances Research Projecs Agency) pokrenula je projekat J-UCAS sa ciljem da stvori bespilotnu letelicu nove generacije za potrebe svoje avijacije i mornarice. Učesnici u ovom poduhvatu bili su Boeing X-45 i Northrop Grumman X-47. Obe letelice vidno su se izmenile od inicijalnog izgleda prvih modela. X-45 je postao veći, teži, sa većim doletom i sve više liči na B-2 Spirit. X-45 nije zadovoljio potrebe projekta, ali novi modeli X-45N i Boeing Phantom i dalje se aktivno razvijaju. Takođe, Boeingov softver pomoću kojeg je X-45 automatizovano sletao i poletao sa nosača aviona sada se koristi u lovcima F/A-18F. X-47A Pegasus, nalik na vrh strele, nosio je 450 kg projektila i imao dolet od 2700 km. Na osnovu podataka sa njegovog testiranja napravljen je X-47B sa jačim motorom, sposoban da nosi čak dve tone projektila i doletom od 3200 km. Ovaj avion američka mornarica je izabrala za svoju novu službenu bespilotnu letelicu. Trenutno se razvija softver koji će mu omogućiti da automatizovano dopuni gorivo u vazduhu. Inženjeri u Northrop Grummanu već rade na novoj verziji X-47C. Biće to bespilotni bombarder sa impresivnim rasponom krila od više od 50 metara i nosivošću od 4,5 tona.

Strah od pobune mašina

Kada se govori o bespiltnim letelicama, ljudi često zaboravljaju da je dron uređaj koji je neprestano pod kontrolom operatera sa zemlje. S druge strane, nove bespilotne letelice koje imaju manji ili veći stepen autonomije ne oslanjaju se na veštačku inteligenciju, već poput veš-mašine (istina, mnogo kompleksnije) izvršavaju uneti program. Softverski izazovi pri njihovom dizajnu slični su onima na koje se nailazi pri stvaranju novih fly-by-wire aviona, utoliko pre što moraju da se stvore bezbedni sistemi za upravljenje letelicom, bez obzira na to da li je za komandama pilot u kokpitu ili računar sa unetim koordinatama. Ideja da će avion „postati svestan” i krenuti svojevoljno da napada nevine ljude (koja se toliko dopada holivudskim scenaristima) nema mnogo dodirnih tačaka sa stvarnošću.

Dragan KOSOVAC