Dvadeset godina kasnije

Na pitanje „koji je bio prvi javno dostupan operativni sistem sa Linux kernelom?” (ono što danas nazivamo Linux distribucija), mnogi poznavaoci odgovoriće da je to Softlanding Linux System. Istina je da je SLS bio „tek” treći GNU/Linux koji je mogao da se instalira na računar. Prethodili su mu projekti MMC Interim Linux i Texas A&M University Linux. Ono zbog čega je SLS ostao dobro upamćen, za razliku od dva prethodnika, jeste to što je poslužio kao direktna inspiracija za nastanak distribucija Slackware i Debian, najdugovečnijih operativnih sistema sa Linux jezgrom koji se i danas aktivno razvijaju. Slackware je nastao kao nadogradnja SLS-a (odnosno ispravkom grešaka, automatizacijom instalacionog postupka i ubacivanjem novije verzije kernela), dok je Debian sastavljen samostalno, kao posledica autorovog nezadovoljstva opštim greškama i neizbrušenošću SLS-a.

Zanimljivo je pogledati kako se ova dva projekta drže dvadeset godina od nastanka. Debian ne samo da i dalje postoji, već je vrlo primetan na dva fronta. Kada su u pitanju besplatne Linux distribucije u serverskim vodama (dakle ne računamo Red Hat Enterprise i ostale komercijalne sisteme), Debian se smenjuje sa CentOS-om. Naravno, razne Unix varijante (uključujući FreeBSD) i dalje dominiraju, ali je Debian najčešće prvi kada su u pitanju besplatna rešenja. Što se tiče desktop tržišta, ma koliko ono bilo malo za operativne sisteme zasnovane na Linuxu, Ubuntu i Mint su svakako najpoznatiji, a oni su direktni derivati Debiana i svaka nova verzija nastaje na osnovu određenog Debian snapshota. Ono što je zanimljivo jeste organizacija projekta Debian – postoji striktna hijerarhijska struktura, vođe projekta se biraju na nekoliko godina, a dosta ljudi svojim doprinosima pokriva razne aspekte sistema. Zato se čitava stvar razvija prilično ozbiljno, uprkos tome što veliki broj učesnika to radi u slobodno vreme ili iz indirektne koristi (recimo, da bi pojačalo svoj CV).

Sa Slackware-om je druga priča. Iako i dalje vrlo upotrebljiva i pouzdana, ova distribucija suštinski se nije pomakla u odnosu na period od pre 10-15 godina. Za Slackware je uvek važilo da se radi o konzervativnom sistemu sa apsolutnim minimumom prilagođavanja od strane autora, pa je softver koji se dobija na instalacionom disku praktično isti kao kada biste lično preuzeli izvorni kod i samostalno kompajlirali. Međutim, sve odluke su i dalje u rukama jednog čoveka i osnivača projekta Patrika Volkerdinga (Patrick Volkerding) pa zato neka rešenja umeju da budu u najmanju ruku zanimljiva (recimo, podrazumevani bootloader i dalje je LILO, a ne GRUB). U pojedinim verzijama su se dešavali krupni rezovi (npr. kompletno izbacivanje GNOME okruženja sa instalacionih diskova) bez konsultacije publike, što se ne bi tek tako desilo kod Debiana, gde se sve bitnije odluke donose glasanjem. Slackware je takođe nekoliko godina kasnio za drugim distribucijama što se tiče zvanične x86_64 verzije i verovatno bi tako ostalo do daljeg da nije postalo uobičajeno imati četiri ili više gigabajta RAM-a u kućnim računarima. Čovek koji je sastavio 64-bitno x86 izdanje sada je i „zvanično” u nezvaničnom timu koji se sastoji od desetak članova. Podsetimo, Debian standardno podržava najmanje osam procesorskih arhitektura.

Tvrdokorni korisnici Slackware Linuxa retko prelaze na druge distribucije i kao glavne prednosti navode izrazitu stabilnost i jednostavno konfigurisanje sistema. Gotovo sve se podešava ručnim uređivanjem konfiguracionih fajlova u folderu/etc, a oni su pritom temeljno iskomentarisani i nije problem snaći se. Relativno problematičan je način instalacije paketa – osnovni alati ne podržavaju razrešavanje međuzavisnosti paketa, pa sve ostaje u rukama administratora sistema. U teoriji se na ovaj način sve drži pod apsolutnom kontrolom, ali je u praksi neretko potrebno tražiti upustva i prateće pakete po sajtovima koje održavaju Slackware entuzijasti, što je mogući izvor problema za svakog administratora. Srećom, sve je temeljno dokumentovano, postoje alati koji ovaj proces automatizuju (npr. Slapt-get, koji imitira Debianov apt-get), ali ceo sistem instalacije paketa ipak nije najudobnije iskustvo (kao što znamo, Marfi nikad ne spava).

Debian se oslanja na superiorni APT sistem instalacije paketa i automatskog razrešavanja međuzavisnosti. Naravno, sve .deb pakete za distribuciju neko treba prethodno da pripremi, pa ne postoji stoprocentna garancija da će baš svaki paket koji instalirate savršeno da se slaže s ostalima, ali se u praksi nadogradnja, instaliranje i uklanjanje softvera na Debianu svode na nekoliko komandi i drastično manje potrošenog vremena, što ide u prilog manje iskusnim administratorima. Doduše, zbog sistema razrešavanja međuzavisnosti, nije retkost da posle uklanjanja većih softverskih paketa ostanu razni „repovi” u vidu paketa koje ne koristi nijedan drugi softver, ali se to sve rešava i čisti pomenutim APT sistemom. Naposletku, Debian se u verziji 6 za x86 i x86_64 platforme isporučuje na osam DVD-ova (što će reći, gotovo 35 GB) prekompajliranog softvera koji se jednostavno instalira. Kod Slackware-a se dobija tek nepun DVD, pa sve što vam je potrebno a da nije zvanično spakovao i testirao Volkerding i ekipa morate ručno da kompajlirate ili potražite po nezvaničnim repozitorijumima. Svakako, Slackware se najčešće koristi u vrlo konkretnim scenarijima i sa proverenim softverom, ali sa mogućnostima Debiana na ovom polju ne može da se poredi, čak i uz sve teorijske nedaće koje sistem sa automatskim razrešavanjem međuzavisnosti može da proizvede.

Kod distribucija koje opstaju toliki niz godina jako je bitno finansiranje celog projekta. Ovo je naročito bolno pitanje za Slackware. Autor zarađuje od onlajn prodavnice gde mogu da se nabave instalacioni diskovi i ostali brendirani proizvodi (majice i slično), dok saradnici učestvuju „iz uverenja”. Kako je brz internet postajao sve dostupniji, a ekonomska kriza uzimala maha, prihodi preko onlajn šopa su utanjili, na šta se žalio i sam Patrik (koji je pritom morao da se preseli iz Kalifornije u Minesotu zbog naraslih troškova života). S druge strane, na Debianu učestvuje daleko više ljudi koji na ovaj ili onaj način najčešće već zarađuju od Linuxa, tako da projekat nije u direktnoj finansijskoj zavisnosti od korisnika – štaviše, nije ni moguće kupiti zvanične Debian diskove, jer ih organizacija sama ne proizvodi. Naravno, donacije (u hardveru ili novcu) su dobrodošle, ali nikako nisu kritične za opstanak.

Drugi problem za Slackware postoji na nivou menadžmenta. Slackware je godinama posmatran kao Patrikov lični projekat koji se igrom slučaja pročuo, zahvaljujući jednostavnosti upotrebe i temeljno testiranom softveru. Ipak, tu je druga strana medalje koja je postala jasna još 2004. godine. Tada je autor doživeo teško oboljenje pluća i u korisničkoj zajednici čulo se očigledno pitanje – šta se dešava s projektom ako se bolest završi fatalno po autora? Srećom, Patrik je izlečen i sada živi i radi normalno, ali se od tada ništa konkretno nije promenilo po ovom pitanju. Štaviše, sudeći po prošlogodišnjem intervjuu na sajtu LinuxQuestions.org, autor planira da životari od projekta dokle god ima za hranu i svoje hobije (što je, doduše, njegovo legitimno pravo), ali je za operativni sistem takvog kvaliteta prava šteta što su do sada odbijeni svi predlozi zajednice da Slackware preraste u fondaciju ili drugi oblik konkretne organizacije sa jasnim ulogama i planovima.

Ivan TODOROVIĆ