Među izdancima masovne kulture vazda je bilo onih koji su pokušavali da na prepad ulove potencijalnu publiku šokantnim sadržajem. Mnogo je takvih primera, a kada su u pitanju igre koje su krenule tim putem, retko koji naslov je uspeo da prevaziđe osnovu premisu uznemirujućih prizora i svoju cenu opravda ostalim elementima koji čine jednu igru. Na primer, Mortal Kombat je od preterano krvave igre sa prilično lošim gameplay karakteristikama postepeno napredovao do statusa respektabilnog serijala (istina – i dalje krvavog, ali znatno upotrebljivijeg), dok, sa druge strane, jedan Postal nikada nije isplivao iz sopstvene baruštine. Odluka poljskog studija Destructive Creations da Hatred izradi po uzoru na Postal na prvi pogled je čudna, ali njihov motiv biva i više nego jasan kada se na kraju dana prebroje novčanice koje su strpali u džepove.

Inicijalni susret sa Hatredom jasno otkriva njegovo poreklo, jer se radi o faksimilu prvog, izometrijskog Postala, mada na (veoma kratke) trenutke po atmosferi i estetici podseća i na Max Paynea. Slično Postal dudeu od koga je čak „pozajmio” i pojedine verbalne dosetke, Krstaš (očigledno labilna ličnost, čim je samom sebi nadenuo ime po kačkavalju) je individua kojoj je prekipelo i kreće u masovni pokolj, bez namere da usput ikoga poštedi. Okruženje u kome se odigravaju „misije” je raznoliko, ali je zadatak uvek samo jedan: pobij sve pred sobom. Između ostalog, naš „junak” će da se zateći na kućnoj žurci gde će nemilosrdno da pokosi sve prisutne (tako im i treba kad su otpanjili Halida), izrešetaće osobolje supermarketa (što valjda zaslužuje svako ko vam uvali žvaku umesto kusura), a vrhunac neukusa predstavlja hladnokrvno masakriranje pogrebne povorke. Jedan od nivoa smešten je na voz u pokretu, a s obzirom na to koliko vagona (koji su, uzgred, toliko široki da u njih bez problema može da se parkira džambo džet) ima u kompoziciji i, samim tim, koliko je vremena potrebno da bi se stiglo od poslednjeg vagona do lokomotive, ozbiljan je kandidat za Ginisovu knjigu rekorda. Na kraju ovog poremećenog epa, Krstaš u terminal ukucava šifru (koja glasi – 666, veoma originalno) i diže u vazduh nuklearnu elektranu, sebe i verovatno pola kontinenta. Nije nikakav spoiler, od ovoliko nihilističke igre nije ni moglo da se očekuje nešto drugo.

Hatred se služi twin stick shooter mehanikom koja podrazumeva odvojene kontrole za kretanje i slobodno nišanjenje u svim pravcima, pa ako ste svojevremeno bili u prilici da igrate stare arkadne hitove kao što je Smash TV znate šta vas čeka. Nažalost, taj upravljački metod je u ovoj igri nezgrapno izveden i od igrača zahteva neprestano rvanje sa kontrolama. Igranje uz pomoć miša i tastature je noćna mora, pa bez krštenog analognog gamepada nemojte ni da pokušavate, mada će i u tom slučaju stvari biti daleko od idealnog. Arsenal je (srećom?) neinventivan i sastoji se od pištolja, sačmare, svakakvih (polu)automatskih pucaljki, flashbang i regularnih granata, molotovljevih koktela, a tu je i stari, oprobani udarac nogom. Nakon eliminacije policijske patrole ili SWAT tima, Krstaš može da se provoza (čitaj: izgazi sve na mrtvo ime) patrolnim kolima, mada je nejasno zbog čega gaji afinitet isključivo prema prevoznim sredstvima organa javnog reda i mira, a nije u stanju da upravlja civilnim vozilima. Po uspešnom obavljanju pod-zadataka unutar neke misije, zona u kojoj ste istrebili svaki vid života postaje respawn tačka. Prilikom vatrenih okršaja, energija se rapidno troši, a jedini način za njeno obnavljanje je egzekucija teško ranjenih meta dok u samrtnom ropcu puze i za sobom ostavljaju krvavi trag po tlu, uz propratne vapaje i zapomaganje. Materijal dostojan Nobelove nagrade za mir (kad može Obama, može i Krstivoje).

Sa tehničke strane, Hatred prati modne trendove. Igra postoji isključivo u 64-bitnom obliku i koristi Unreal 4 engine, s tim što potonje treba uzeti sa rezervom. Izuzev krvi, plamena, eksplozivnih elemenata scenografije, neonskih reklama i rotaciong svetla na policijskim kolima, Krstašev pogled na svet je crno-beli (eto metafore) pa moderna „mašina” koja pokreće igru ne dolazi do izražaja, što ne znači da neće pošteno da preznoji i jače konfiguracije. Zbog pretežno monohromatskog prikaza i prekomernog blura često je teško razlikovati protivnike od pozadine, a još teže primetiti poziciju belog nišana na takvoj podlozi.

Hatred je zbog kontroverznog sadržaja u jednom trenutku bio uklonjen sa Steama da bi nedugo zatim bio vraćen na ovaj servis ekspresnom intervencijom gazde Gejba Njuela lično, a čak su i ljudi iz Epic Gamesa od autora zahtevali da iz trejlera uklone logotip njihovog enginea. Kao i obično, radi se o uspešnom marketinškom triku jer su svi pohrlili da se lično uvere zbog čega se gora toliko trese i, gle čuda, u kolevci su zatekli miša. Na stranu monoton i dozlaboga prost gameplay, jadna suština ove igre jednaka je stopostotno sirovoj mržnji i nasilju, bez ikakvog motiva i smisla (da su makar neisplaćeni honorari povod za toliko krvoproliće, pa da razumem). Njen protagonista nije nikakav osvetnik niti borac za pravdu, nego samo i isključivo psihopata, ni nalik kompleksnoj ličnosti kao što je Trevis Bikl iz Skorsezeovog „Taksiste”. Jedina vrsta „hatreda” koju je ova igra, „opasna” koliko i beogradski reper, u meni izazvala je ona usmerena ka njenim autorima jer sam zbog njenog učestalog pucanja jedva priveo ovaj opis kraju. Priznaću samo da me je mogućnost uništavanja zidova na kratko zabavila (i da sam tom prilikom vikao „buši, hahaha” kao sumanut). Ako im je namera bila da nas šokiraju igrom u kojoj je cilj pobiti sve što mrda, niti su prvi niti su uspeli u toj nameri. U današnje vreme, istinski je šok kada neko napravi pacifističku igru.

Jan ČMELIK