Svi istinski ljubitelji XCOM-a vrlo dobro znaju da su opravdano slavni primerci ovog serijala decenijama u vrhu (tu negde možemo da uvrstimo i Jagged Alliance, da se šef ne razgnevi) pa je i za očekivati da strateško-taktičkim sladokuscima pođe voda na usta čim na horizontu počnu da se naziru zraci nove igre po uzoru na Microproseovu mustru. Nakon uspešno okončane Kickstarter kampanje, ljudi iz Double Fine Productionsa zavrnuli su rukave i prionuli na posao, obećavajući kule i gradove. Na kraju smo umesto metropole dobili Zemun Polje, a izgleda da su im i rukavi bili poduži jer je plasman igre na tržište prvobitno najavljen za prošli septembar. „Što možeš danas, ostavi za sledeću nedelju” nije samo moto saradnika „Sveta kompjutera”.

Radnja Glomaznog pehara je smeštena u fantazijsku zemlju čije granice periodično bivaju ugrožene od strane tajanstvene mračne sile znane kao Cadence, čijim je pripadnicima pukao film nakon prisilnog gledanja doživljaja Gige Moravca po jubilarni petstoti put. Igrač je ubačen u čizme besmrtnog vladara nacije sa ciljem da obezbedi opstanak plemićkih loza i kontinuitet u napretku njihovih individualnih članova koji se bore na braniku otadžbine. Upravo na tom polju se Massive Chalice izdvaja od ostalih igara iz žanra, jer najzanimljiviji deo igre čini upravo manipulacija genetskim nasleđem u najboljem maniru Bene Geserit sestrinstva. U svako utvrđenje pod kontrolom igrača moguće je postaviti namesnika i „prišiti” mu (ili njoj) partnera, a u zavisnosti od njihove plodnosti i ličnih karakteristika, potencijalno potomstvo će naslediti određenu količinu iskustvenih poena svojih roditelja i dalje će se razvijati u specifičnom smeru, što otvara niz mogućnosti za pravljenje hibridnih borbenih klasa. Početni izbor plemićkih kuća koje ćete povesti u boj odražava se isključivo na njihovo ime, grb i slogan. U smišljanju stotinak imena plemićkih porodica učestvovali su i ljudi koji su svoj novac bacili na Kickstarter kampanju, što dovodi do situacija da ne znate da li da plačete ili se smejete kada morate da uparite princa Fruštuka i princezu Derp. Ovo nije jedini deo igre na koji su uticali njeni finansijeri, pa je tako Double Fine vremenom poklekao pred salvom zahteva da se omoguće i gej brakovi. Svaka čast, time je njihova igra postala stopostotno spremna za evro-atlantsku integraciju.

Sama igra izdeljena je na dva segmenta. Strateška mapa pruža uvid u stanje teritorija u okviru kraljevstva, utvrđenja izgrađena na njima i brojno stanje heroja koji su na raspolaganju, dok se borbe odvijaju na zasebnim izometrijskim mini-mapama. Pošto neprijatelj napada na svakih desetak godina, pauza između sukoba se koristi za konsolidaciju sopstvenih redova, istraživanje i reakciju na random događaje u tekstualnom obliku, a utisak je da igrač uglavnom popije negativan ishod bez obzira na to šta izabere od ponuđenih opcija. Ko je željan razgranatog tehnološkog drveta iz XCOM-a, ostaće gladan jer su ponuđene opcije mizerne. Što se tiče onoga što verovatno sve nas najviše zanima, taktički deo je do srži ogoljeni XCOM. Čučanj, defanzivni stavovi i napredna upotreba terena nisu našli svoje mesto u ovoj igri, izuzev rudimentarnog zaklona na pojedinim mapama koji nije otporan na napade i zbog koga se osećate kao da ste se našli usred partije Space Invadersa. Od oružja su tu samostreli, kojekakvi bacači koječega i oklopljeni balvani (odnosi se na lično naoružanje, ne na hercegovačke vitezove). Da ne bude sve baš tako crno i lošije u odnosu na po svemu ostalom bolji uzor, vaši junaci će konstantno komentarisati situaciju na bojištu.

S obzirom na to da se igra toliko oslanja na statističke proračune, redovno se dešava da ogromnim samostrelom trideset puta uzastopno promašite neprijatelja koji vam je direktno pred nosom, dok on bez problema ubada kao Ron Džeremi. Cadence uvek napada na više teritorija istovremeno, a bez obzira na brojno stanje vaše vojske možete da branite samo jednu. Pošto radnja igre pokriva nekoliko vekova, vaši heroji će neizbežno umirati od starosti, ali dok to još i može da se prihvati, permadeath koncept predstavlja pravi test poznavanja psovki. U ovoj igri nema ranjenika, samo mrtvih, a neopisivo je „zanimljivo” kada ste usled pogibije heroja koga ste decenijama mazili i pazili prisiljeni da u narednu borbu protiv monstruma 10. nivoa povedete žutokljunce koji su juče iskočili iz pelena. Školski primer sadističkog i lošeg dizajna pod izgovorom „napredne i izazovne mehanike” (mašem zarđalim klinom u pravcu Dark Soulsa). Vizuelna rešenja su odbojna jer su autori pribegli prepoznatljivom indie stilu koji savremenim grafičkim dizajnerima redovno služi kao izgovor za nedostatak mašte i talenta. Upravljački interfejs je „moderan”, što podrazumeva minimalistički dizajn sa predimenzioniranim tekstom i ikonama, da uboga raja slučajno ne omaši neku funkciju. Jedina svetla tačka tehničke izvedbe je naratorski dvojac koji će svojim zdravim humorom sprečiti poriv za nabijanjem miša u monitor.

Massive Chalice je zanimljiv koncept koji se našao u pogrešnim rukama i samo još jedna u nizu potvrda da je Double Fine ničim opravdana veličina koja na konto nečijeg imena veoma uspešno izvlači pare od ovaca umotanih u ešarpe koje svaku novu igru iz te kuhinje dočekuju kao Isusov povratak (ili kao koncert U2-a, što je bliže toj grupaciji). Već desetak godina pričam kako je Tim Šejfer (koji bar na papiru nije direktno učestvovao u izradi ove igre, ali je sasvim sigurno „njegova” morala da se čuje), pa po inerciji i pilići okupljeni oko njega, najprecenjeniji dizajner igara posle Hidea Kođime, što redovno za paradoksalnu posledicu ima to da me hipsteri nazivaju hipsterom. Težak je život čoveka koji ima mozak i ne boji se da ga upotrebi.

Jan ČMELIK