Zombi šuter je najbolji kad je visceralan. Tu rečenicu sam u mislima prošaputao svojoj nastavnici srpskog jezika iz srednje škole i gledao je kako implodira u crnu rupu razočaranja đacima, obrazovnim sistemom i mučenim jezikom koji je predavala celog veka. To ne menja tačnost teze da je uništavanje virtuelnih zombija, bilo na televiziji bilo u igrama, zabavnije ukoliko ekranom lete udovi i tkivo. Nakon nekoliko sezona „The Walking Deada” više nisam u stanju da ozbiljno shvatim stare Romerove zombi filmove, bez obzira na njihov nesporni kvalitet. Nisu visceralni, draga nastavnice.

Takođe imam problem da se vratim u Valveov Left4Dead 2, naslov koji mi je svojevremeno vratio veru u borbenu kooperaciju među ljudima. Fantastična igra, ali pomalo sterilno predstavljena, sa oružjem koje ne stvara ubedljiv osećaj ogorčene borbe za goli život. Source engine definitivno nije lepo ostario... Sada zaista zvučim kao neko ko je površan, ali sam već dugo u potrazi za kooperativnom pucačinom u prvom licu koja ne zahteva ni gram mozga, ima zombije kao primarne antagoniste, može da se igra u kratkim, ali brutalnim intervalima i visceralna je.

Killing Floor 2 odgovara na sve gorenavedene zahteve za zabavnim zombi sadržajem. Ovaj zvanični nastavak sjajne co-op pucačine iz 2009. radi iste stvari kao i original, samo na tehnološki napredniji, vizuelno atraktivniji i, naravno, neuporedivo visceralniji (molim te, nauči kako se ta reč pravilno koristi, prim. ur.) način. Oba nastavka je radio Tripwire, nezavisni američki studio koji vam je možda poznatiji po igrama Red Orchestra: Ostfront 41-45, RO2: Heroes of Stalingrad i Rising Storm. Momci znaju kako da naprave pucačinu koja drži pažnju i stimuliše hard-core šuterske centre u kori velikog mozga.

Priča o zombi apokalipsi koja je opustošila Evropu, devastirala nacije i pojela komesare Olija Rena i Štefana Filea nije deo igre – njen „origin” možete pogledati u desetominutnom filmu pod nazivom „Killing Floor: Uncovered” (Youtube), dok ćete se u igri baviti isključivo posledicama radoznalosti studenata-aktivista i beskrupuloznosti biotehnoloških kompanija koje su duha pustile iz boce.

Sama igra je zasnovana na preživljavanju zombi talasa u prostorno ograničenim okruženjima (u aktuelnoj beta verziji trenutno postoji pet mapa). Iako igru možete pokušati da igrate i sami, brzo ćete shvatiti da bez asistencije petoro drugara ili stranaca nećete daleko stići, osim na nivoima koji su lakši od „normal” (i kasnije se stideti svog odraza u ogledalu). Kada definišete parametre partije, možete posegnuti za automatskim matchmakingom, a možete i ručno izabrati server. U zavisnosti od klase koju ste izabrali (Berserker, Commando, Medic i Support) dobićete odgovarajuće početno oružje i odmah krenuti s rokanjem. Svaki talas se sastoji od fiksnog broja zombija različitih klasa, od relativno bezopasnih „braaains” sporaća, preko progresivno gadnijih varijanti, do teškaša s motornim testerama i bioničkim dodacima. Pored XP-a, svaki ubijeni zombi daje izvesnu sumu novca koji između talasa možete da potrošite na kupovinu jačeg oružja i dopunu municije i oklopa. Nakon poslednjeg talasa čeka vas fajt sa boss zombijem koji zahteva koordinaciju među članovima tima, malo sreće i malo (više) veštine. Ako vam ovaj koncept zvuči kao Zombie mod iz modernih Call of Duty igara, u pravu ste, mada je Killing Floor 2 definitivno bolji od ovog CoD segmenta, bez obzira na odsustvo zvučnih glumaca.

Killing Floor 2 ima i sistem permanentnog napretka po klasama koji vam dozvoljava da svakih pet nivoa birate „perk” kojim detaljnije određujete borbene sposobnosti svojih likova. Progresija je veoma spora, tako da će proći meseci pre nego što izlevelujete sve klase do kraja. Na normalnom nivou igra je teža od konkurencije podešene na „hard” – veće težinske nivoe nema smisla pokušavati ako nemate ekipu s kojom redovno igrate i komunicirate glasom.

Dugo nisam pomenuo visceralnost... Autori su posebno ponosni na novu verziju sistema M.E.A.T. (Massive Evisceration and Trauma) za „opsežno odstranjivanje organa” zombija. U originalnoj igri protivnici su imali pet telesnih tačaka na kojima ste ih mogli tranžirati (udovi i glava), dok je u dvojci taj broj povećan na 22. Najveći deo mogućih komadajućih animacija iz prve ruke videće melee orijentisani igrači, dok će oni sa slabijim stomakom rokati iz daljine i eventualno biti svedoci nekog rasprskavajućeg hedšota. Sva creva, krv i limfa koje prospete tokom zombi talasa ostaju razmazani na sve strane u skladu s pravcima zamaha i brojem zombija – na težim nivoima s više zombija posledice ručnog rada vas i vaše ekipe na povraćanje bi naterale i Dekstera Morgana.

Muzika u igri je takođe veoma impresivna i podseća na nešto što bi se svidelo Janu Čmeliku ili Frediju Krugeru – kvalitetan miks industrial metala, hard-rocka i elektronske muzike kombinovan je sa tripoznim svetlima i još tripoznijim status efektima u igri. Ne znam kako izgleda kad igrate pucačinu pod uticajem LSD-a, ali verujem da je Killing Floor 2 blizu. Igru pokreće ultra modifikovana verzija Unreal Enginea 3. Autori su u poslednjem trenutku odlučili da ne prelaze na četvorku kako bi se očuvala ravnoteža između izgleda i hardverske zahtevnosti. Sve u svemu, igri s vizuelne strane ništa ne fali. Naprotiv.

Windows verzija Killing Floora 2 trenutno se nalazi u Steam early access programu i možete je kupiti po povlašćenoj ceni od dvadesetak evra. Punu verziju igre očekujemo do kraja godine, kad će biti dostupna i za Linux i PlayStation 4. Poslednja stavka nekome možda zvuči problematično, ali autori eksplicitno naglašavaju da nikakvih kompromisa sa PC verzijom neće biti.

Miodrag KUZMANOVIĆ