U drugoj polovini tekuće godine ostaje nam da vidimo da li će Frozenbyte napraviti uspešan het-trik sa svojim Trine serijalom. Prethodne dve igre predstavljale su iznenađujuće svež, efektan i privlačan spoj puzzle-platformera i co-op igranja različitih likova sa različitim veštinama, a sve to bilo je zaodenuto u blistavo okruženje koje kao da je ispalo iz najlepših ruskih priča i bajki. Ne čekajući da se pobedničke lovorike potpuno osuše, vredni Finci krenuli su na vreme u pravljenje sledeće igre iz sage, i pred nama je early access verzija igre, sačinjena od nekoliko reprezentativnih nivoa koji bi trebalo da sublimišu ono što nas očekuje kada kompletna verzija igre ugleda svetlost dana.

Odmah da zaključimo da Trine 3, u ovakvom obliku i stanju, nije baš u potpunosti ispustio loptu, ali je opasno blizu pravljenju duplih grešaka i koraka na puno mesta u svom dizajnu. Površna i generična priča se, za ovaj stadijum igre nekako i podrazumeva, kao i ne previše elaborirana motivacija i razrada tri glavna lika u igri (što, sa druge strane, nije preterano bio fokus ni ranije). I pored lomatanja po dve cele igre i jednoj ekspanziji pride, dembeli vitez Pontijus je, čini se, još dobio na kilaži, i predstavlja razbijački deo tria fantastikus koji je zadužen za vitlanje mačem, razbijanje protivnika i labavijih prepreka svojim štitom, koji koristi kao padobran i jedro za bezbedna ateriranja sa visina. Krhki lopov (lopovkinja? lopovica?) Zoja je ponovo naoružana lukom i neograničenom zalihom strela, koje koristi manje za odstrel nasrtljivih protivnika, a više za kačenje o određene objekte, odnosno njihovo povlačenje konopcem koji je pričvršćen za projektile koje ispaljujete. Čarobnjak Amadeus ponovo koristi telekinetičke sposobnosti za ograničeno levitiranje manjih objekata unutar scena, kao i za pravljenje sopstvenih mehaničkih konstrukcija (u ovoj verziji samo kocke, i to samo jedne u svakom trenutku).

Kako besomučno ponavljanje jednog te istog koncepta svakako neće doneti slavu & novce, autori su u kazan sa sastojcima igre ubacili nekoliko dobrodošlih novina koje, doduše, zahtevaju intenzivno poliranje i doterivanje pre izlaska finalne verzije igre. Glavno osveženje odnosi se na uvođenje kretanja likova u punom 3D maniru, po dubini scene, iako u vrlo ograničenom obliku (dizajn nivoa i dalje ima dvodimenzionalan i linearan karakter). Iako ovo vizuelno deluje relativno interesantno (naročito u scenama u kojima Pontijus jedri ka lokacijama u daljini, odnosno dok Zoja to isto radi „tarzanisanjem” pomoću konopca od jedne do druge alke pričvršćene za razne stene), ovaj novi momenat u igri vremenom izaziva više glavobolje nego oduševljenja. Glavni problem je što je često teško proceniti udaljenost pojedinih platformi na koje želite da doskočite jer, bez obzira na 3D dizajn sveta, nemate punu kontrolu nad kamerom, već je pogled na akciju uvek zakucan „sa strane”, u tipičnom 2D arkadnom maniru. Pojedine prolaze i delove terena je teško provaliti, a mogući su i česti previdi i fulanja čitavih bonus delova nivoa, jer se pogled nije pozicionirao tako da vidite šta se nalazi u prednjem planu (nasumično skakanje u ambise, u nadi da se tu negde nalazi skrivena platforma, zabavno je baš onoliko koliko i zvuči).

Ovome dodati i poslovično grubu i krutu animaciju i kretanje likova, koji su nekako previše agilni i prebrzo zuje po terenu, i deluju kao da organski ne pripadaju svetu u kojem se nalaze. Ovo naročito dolazi do izražaja kada želite da odradite seriju finih i preciznih skakačko-hvatačkih manevara, koji često rezultiraju paničnim potezima i greškama, jer su likovi operisani od finesa koje treba da krase jednu modernu platformsku igru. Zojino povlačenje, razvlačenje i tegljenje privezanih predmeta ili elemenata raznih mehanizama takođe pati od nedostatka elegancije i preciznosti, i često pravi urnebesne momente rvanja sa nečim što je samo trebalo logično uočiti i rutinski odraditi (urnebesno samo za nekog ko gleda sve ovo sa strane, naravno). S obzirom na to da igra sad zahteva implementaciju različitih rešenja u tri dimenzije, Amadeusovo manipulisanje kockama i drugim predmetima sada je moguće i po dubini, što donosi zanimljiv sloj postupaka prilikom rešavanja raznih situacija i problema.

Zaštitni znak serijala u vidu superdetaljne i koloritne grafike krcate detaljima i raznoraznim efektima ponovo je na visini zadatka, mada se stiče utisak da par prikazanih nivoa ne donosi preterano spektakularne ili distinktivne prizore, kao što je to bio slučaj sa prethodnom igrom, a naročito sa Goblin Menace DLC-om. Ono malo sporadičnih momenata, međutim (okršaj sa džinovskim golemom, čarobnjačka Akademija u daljini kojoj postepeno prilazite, ili olupina piratskog broda u Amadeusovom uvodnom nivou), svakako nagoveštavaju da će ovaj segment igre najverovatnije biti odrađen na visini zadatka.

Osim pukog prelaženja do kraja nivoa, na njima nema puno sporednih aktivnosti, osim aktivnog skupljanja magičnih trouglića (to jest tetraedara) koji donose iskustvene poene (RPG momenti u vidu klasnih veština od ranije izostali su u ovoj verziji igre i verovatno će biti prisutni u finalom izdanju). Pored klasičnih nivoa u kojima vodite striktno jednog ili imate slobodu biranja između sva tri lika, tu su još i dva challenge nivoa (gde baš i nije najjasnije u čemu se tačno sastoji izazov, osim ako nije u pitanju puko skupljanje pomenutih experience tokena), a tu je i svojevrsni tech demo poligon, u kojem se možete do mile volje iživljavati na raznoraznim kulisama i elementima nevezanim za osnovnu kampanju igre.

Aleksandar DINIĆ