Ubuntu MATE i ArchlinuxARM na RPi2

I po neki haker...

U prošlom broju „SK” testirali smo preporučenu Linuks distribuciju namenjenu RPi2 mini-računaru i upoznali se sa osnovama ovog sistema. Tada smo napomenuli i da Raspbian nije jedini operativni sistem koji može da se koristi pa ovom prilikom testiramo još dva, Ubuntu sa MATE okruženjem i ArchlinuxARM. Nećemo se zadržavati objašnjavanjem instalacije pošto je na internet stranama projekata ovaj postupak detaljno objašnjen, a možete da koristite i opisani NOOBS. Takođe, nećemo trošiti previše prostora na opis sistema, lako su dostupni i koštaju tek nešto malo potrošenog vremena pa je na vama da se bacite na istraživanje.

Ubuntu MATE

Imidž sistema koji je potrebno preuzeti „težak” je nešto ispod jedan gigabajt, ali će sistem nakon raspakivanja zauzeti skoro četiri gigabajta prostora. Instalacija na SD karticu samo je pola posla jer je nakon pokretanja potrebno proći čarobnjak pomoću kojeg se vrši inicijalno podešavanje sistema (korisnički nalog i lokalizacija) nakon čega sledi završni deo instalacije. Korisnici naviknuti na Ubuntu i MATE okruženje osećaće se kao kod kuće, ali potpuni desktop doživljaj kakav pruža ovaj distro plaćen je pozamašnom zahtevnošću. Ipak, i sa tim balastom sve radi prihvatljivo brzo i većina aplikacija potrebnih za udoban kancelarijski rad ili uživanje u multimediji je prisutno bez dodatne instalacije. Ukratko, ovo je distro za korisnike koji ne žele da troše puno vremena na sređivanje sistema ili ih ne interesuje šta se dešava „ispod haube” dokle sve radi kako treba.

ArchlinuxARM

Unazad nekoliko godina, i pored činjenice da nije distribucija koja se preporučuje početnicima, Archlinux postaje sve popularniji. Razlog je najverovatnije u jednostavnosti i odličnoj zajednici korisnika pa strpljivi početnici koji imaju želju da nauče osnove Linuksa mogu je ispune na najbolji način. Sa interneta je potrebno preuzeti image od 250 megabajta, a razlog za ovako malu veličinu ubrzo postaje jasan. Nakon instalacije i pokretanja sistema sve što će vas dočekati je konzola sa zahtevom za logovanje na sistem (podrazumevani korisnik je alarm sa istom šifrom, što važi i za root korisnika). Drugim rečima, dobili ste bazični Linuks sistem sa najosnovnijim programima. Od tog momenta na vama je da sami izgradite sistem po vašoj želji i potrebama u čemu će vam nezaobilazni resurs biti Arch Wiki na adresi wiki.archlinux.org ili odličan forum Archlinux zajednice. Savetujemo vam instalaciju nekog upotrebljivog, a nezahtevnog okruženja, kao što je LXDE u kombinaciji sa Openboxom. Sve pohvale i preporuke, iako je Archlinux sam po sebi, ako ne user, svakako resource friendly.

Kršenje pravila

Mudrost kaže „Ako radi, ne popravljaj”, ali ova sintagma ne važi za hakere kojima je u prirodi konstantno čeprkanje po hardveru i softveru u potrazi za novim znanjima i načinima da stvari ne samo rade, nego da rade bolje.

Prateći ovu filozofiju tražimo način da rešimo par, uslovno rečeno, problema koje smo primetili u dosadašnjem druženju sa RPi2 računarom. Prvi je svakako brzina kojom radi mikro SD kartica neophodna za pokretanje sistema, dok je drugi u vezi sa tim i tiče se nemogućnosti (direktnog) butovanja sa USB memorijskih uređaja. Na sreću, moguće je ove probleme donekle zaobići, mada ne i rešiti u potpunosti. Ako pogledamo strukturu particija i datoteka na instaliranoj mikro SD kartici, primetićemo da se, nevezano za sistem, tu uvek nalazi FAT32 particija od stotinak megabajta i EXT4 formatirana particija na kojoj se nalazi sam sistem. Kako RPi2 nema klasičan BIOS, prva particija služi kao bootloader i nemoguće je pokrenuti sistem bez nje, ali dobra vest je da sam sistem ne mora da bude na kartici već može da se koristi i sa USB memorijskih uređaja.

Na internetu se mogu naći mnogobrojni tekstovi koji objašnjavaju postupak instalacije i upotrebe USB fleševa, a mi ćemo dati glavne smernice i lakši, mada zaobilazni, način za to. Sve počinje klasičnom instalacijom željenog sistema na SD karticu i njegovo pokretanje na RPi2 računaru. Nakon što se sistem uspešno podigne možete priključiti USB fleš koji planirate da koristite za sistem i koji je već particionisan i formatiran u EXT4 fajl sistem (ovu operaciju možete obaviti i fdisk alatkom u konzoli ili pomoću grafičkog programa gparted). Sledeći korak je utvrđivanje lokacije odnosno adrese uređaja u okviru sistema u formatu /dev/sdXN pri čemu je X slovna oznaka uređaja, a N broj particije. Pomenute alakte možete iskoristiti za ovu namenu, a rezultat će najverovatnije biti /dev/sda1, ali ipak proverite pošto je tačna oznaka neophodna za sledeći korak.

Na /boot particiji mikro SD kartice nađite i u editoru teksta otvorite datoteku cmdline.txt. Deo koji sadrži root=/dev/mmcblk0p2 promenite tako da pokazuje adresu particije na USB memoriji, u našem slučaju root=/dev/sda1, a ukoliko ne postoji dodajte i parametar rootwait. Nakon toga iskopirajte sadržaj particije sa sistemom sa mikro SD kartice na USB fleš. Restartujte RPi2 i, ukoliko je sve prošlo kako treba, sistem će biti pokrenut sa USB memorije, a particiju na mikro SD kartici možete koristiti za smeštanje podataka, dok /boot treba da ostane kakva jeste. Ubrzanje nije drastično (USB 2.0 standard), ali je svakako primetno, pogotovo kada su u pitanju sistemi sa malo „težim” okruženjima. Ono što bi bilo idealno, ali što i pored svih nastojanja nismo uspeli da nađemo, jeste punokrvni boot manager za RPi2 arhitekturu koji bi, pored butovanja sa USB-a, omogućio i multiboot sistema.

Kada smo kod /boot particije, pomenućemo i datoteku config.txt, u kojoj je moguće podešavati parametre rada samog Raspberry Pi 2 računara i rešiti neke od najčešćih problema kao što su adekvatna rezolucija na monitorima većih dimenzija ili audio izlazi (HDMI ili 3,5-mm džek). Ova konfiguraciona datoteka je dobro dokumentovana, ali savetujemo oprez prilikom menjanja parametara jer neadekvatna podešavanja mogu onemogućiti rad uređaja. Za detalje možete pogledati dokumentaciju na zvaničnoj strani goo.gl/RB0fpH.

Ponovo je red da sami krenete u istraživanje, a mi vam želimo dobar provod i interesantno učenje i, naravno, happy hacking!

Goran STRIČIĆ