Mikrotik hAP ac², cAP ac i cAP lite

Od Letonskog Mikrotika dobili smo nekoliko bežičnih pristupnih tačaka koje su nam se na prvi pogled učinile prilično drugačije od hrpe sličnih modela koji su prošli kroz našu redakciju u poslednje vreme. Imamo tri uređaja koji dele određene sličnosti, ali se i prilično razlikuju. Od Mikrotika ne očekujemo ništa površno, pa da vidimo da li su ostali dosledni sebi.

Prvo smo probali pristupnu tačku sa oznakom hAP ac². Relativno je malih dimenzija i vizuelno pre nalikuje nečemu što bismo nazvali svičem (što i jeste, s obzirom na ulazne Ethernet portove). Ipak, uređaj je (pre svega) pristupna tačka koja pruža pokrivenost bežičnim signalom na dva frekventna opsega, uz, dakle, pet gigabitnih portova za žično vezane korisnike. Od ovih pet portova prvi se koristi za povezivanje sa ruterom, a ujedno je i PoE (Power over Ethernet) ulaz gde se (uz odgovarajući svič ili PoE injektor) može napajati strujom. Ovde imamo jedan mali minus: PoE port nije aktivan (802.3xx), već je u pitanju pasivan port. Ovo znači da treba voditi računa koji injektor će se koristiti, jer uređaj prihvata samo napon od 18 do 28 volti. Na sreću, može se napajati preko DC priključka, a odgovarajući strujni adapter se dobija uz uređaj. Ostala četiri LAN porta se mogu koristiti za povezivanje sa drugim uređajima. Mikrotik ima ugrađene Wi-Fi antene preko kojih u frekventnom opsegu na 2,4 gigaherca deli podatke brzinama do 300 Mbit/s, dok je na pet gigaherca to 867 Mbit/s. Iz ovoga vidimo da se Mikrotik drži proverenih specifikacija u pogledu brzina.

Vizuelno, na hAP ac² nemamo zamerki. Crno plastično kućište je presvučeno blago gumiranim slojem prijatnim na dodir. Uz pomoć providnog stalka može se postaviti horizontalno ili vertikalno, a može se i pričvrstiti na neku površinu šrafovima. Gigabitni portovi su poređani sa zadnje strane, gde još imamo priključak napajanja, dve LED i ’res/WPS’ taster. Sa bočne strane (ili gornje, ako stoji uspravno) imamo USB 2.0 port i ’Mode’ taster. Na USB port se mogu priključiti memorijski uređaji ili 3G/4G modem. Sa prednje strane je pet lampica za LAN portove, a vidimo da su Letoncima uzor bile kockice za igru.

Hardver koji su Letonci ugradili ovde se zasniva na Qualcommovom SoC-u sa oznakom IPQ-4018 sa 32-bitnim ARM Cortex A7 jezgrima. Četiri jezgra ovog SoC-a imaju radni takt na 716 megaherca, a na raspolaganju im je 128 megabajta radne memorije i 16 megabajta fleš memorije za podatke. Ugrađeni Qualcomm ima podršku za MIMO 2x2, pri dva strima, za šta na zvaničnom Mikrotikovom sajtu nema potvrde da je omogućeno.

Uz uređaj dolazi RouterOS verzije 6.42.3 kome pristupamo iz browsera, preko IP adrese. Korisnički interfejs je izdeljen na tri segmenta: Quick Set, WebFig i Terminal. Sistem ne pamti promenu podešavanja bez ručne potvrde, pa je pre prelaska iz jednog u drugi segment opcija neophodno snimiti sve promene. Pod Quick Set se nalazi skup osnovnih opcija vezanih za Wireless, Configuration, Internet i slično. NAT kao opcija stoji, ali nema podataka da li je u pitanju hardverski ili ne. Vidimo da DHCP server ima „bazen” sa 244 adrese. Osim preko tastera na samom kućištu, možemo i ovde da biramo mod između Router i Bridge. Pod WebFig ima toliko opcija da uopšte nemamo prostora da ih ovde navedemo. Ipak, napomenućemo da sa leve strane imamo tabove vezane za Wireless, CAPsMAN, Interfaces, Bridge, IP, MPLS i još dosta toga. Mnoge opcije sa Quick Set će nas zapravo dovesti na WebFig panel. Naprednijim korisnicima će Terminal značiti, a spisak komandi dobijamo sa „?”.

Ono što možemo navesti kao veliki plus jeste brzina butovanja. Takođe, broj opcija koje RouterOS nudi je impozantan. Ugrađene 3D antene, sa druge strane, iako omogućavaju kompaktan izgled, ipak ne mogu da se mere sa spoljnim omnidirekcionim antenama, pa je primetan slabiji signal u odnosu na naš kućni ruter (Asus RT-AC1200G+), i to oko 15 odsto. Ovo poslednje i nije tako strašno, tako da za manje opterećena scenarija ovaj Mikrotik može biti odličan izbor.

Sledeća na redu je poveća kutija u kojoj se krije cAP ac pristupna tačka. Ova pristupna tačka dolazi sa dve „presvlake”, gde je okrugli faceplate već postavljen na uređaj, dok četvrtasti dolazi zasebno. Uz uređaj se još dobija PoE injektor i strujni adapter sa DC priključkom. Tu su takođe i dva metalna nosača i šrafovi.

Ova pristupna tačka koristi isti hardver kao i kod prethodno opisane, uz par razlika. Prva značajna razlika je podrška za PoE in/out po standardu 802.3af/at. Na uređaju imamo dva gigabitna Ethernet porta gde je ETH1 ulazni PoE port, dok je ETH2 pasivni izlazni PoE port. U prevodu, pristupnu tačku možemo napajati preko PoE naponima do 57 volti, a sam uređaj može dalje napajati sledeći u nizu sa maksimalnom strujom do 500 miliampera. Od ovakve postavke ne treba očekivati previše, ali može dobro da dođe za neke situacije, jer je, na primer, za jednu sigurnosnu kameru ili sledeću, manju pristupnu tačku (kao što je ona dalje u ovom tekstu – prim. aut.) – sasvim dovoljno. Ono što je slično jeste bežično pokrivanje u dva frekventna opsega na 2,4 i pet gigaherca, uz iste brzine protoka podataka. I ovde su u pitanju ugrađene 3D antene.

Sama tačka je u osnovi oblika diska, a četvrtasti faceplate možete da upotrebite po želji. Na sredini okruglog faceplatea je osvetljeni taster kojeg na četvrtastom nema. Po obodu je još sedam lampica koje izgledaju efektno kada je pristupna tačka postavljena na plafon. Unutar pomalo nepristupačnog udubljenja za portove imamo i tastere ’Reset’ i ’Mode’. ’Mode’ taster radi istu stvar kao i kod hAP ac².

Nakon povezivanja, pristupamo joj preko IP adrese i dolazimo do RouterOS-a. PoE injektor je predviđen da stoji uz ruter jer je takva konfiguracija njegovih priključaka, a kabl između njega i pristupne tačke se mora dokupiti.

Mikrotik cAP ac je dobra i pristupačna dvopojasna pristupna tačka, koja pride ima dodatnu ulogu PoE sviča za još jedan uređaj. RouterOS se pokazao kao „rastegljiv” sistem i u ovom slučaju. Ono što smatramo nedostatkom je loše rešen prostor za postavljanje LAN kabla. Naime, vrlo je teško priključiti ove kablove jer su portovi malo dublje unutar kućišta, tako da kablove moramo bukvalno prelomiti do samih džekova. Na domet nemamo pritužbe i porediv je sa modelom hAP ac², a možda i bolji ako uzmemo u obzir predviđenu poziciju ovog cAP-a.

Treći uređaj je možda i najmanja pristupna tačka koju smo do sada imali na testu. Mikrotik je kod modela cAP lite svu neophodnu elektroniku sveo na minimum i dobio krajnje kompaktan komad mrežnog hardvera. I ovde imamo dva faceplatea, strujni adapter i PoE injektor. Proizvođač na svom sajtu čak nudi 3D dizajn fajlove za custom faceplate, a s obzirom na same gabarite ploče i debljinu od jedva 15 milimetara, zgodna je da se postavi iza raznih drugih materijala i van bilo kakvog kućišta.

Na ploči ove minijaturne pristupne tačke imamo četiri LED sa bočne strane. Do ETH porta je mikro USB port i ’Reset’ taster. I ovaj Mikrotikov AP možemo napajati putem pasivnog PoE, ali i aktivnog, po 802.3af/at standardu. Opciono se može napajati i klasičnim strujnim adapterom sa pet volti preko mikro USB porta. Antene na njemu nisu 3D, kao u prethodna dva slučaja, već imamo dve „odštampane” na pločici sa elektronikom. Sa svojih 1,5 dBi pristupna tačka u frekventnom opsegu na 2,4 gigaherca omogućava prenos podataka brzinom do 300 Mbit/s. S obzirom na to da se radi o slabijem uređaju od prethodna dva, ovde je drugi SoC, takođe Qualcommov, QCA9531. On takođe ima podršku za 2 x 2 MIMO, ali nemamo potvrdu da je ta tehnologija ovde implementirana. Ovaj jednojezgarni SoC radi na 650 megaherca, uz 64 megabajta RAM-a i 16 megabajta za podatke, što je i više nego dovoljno za ovako malu pristupnu tačku. Na ovom hardveru moćni RouterOS i ne može da dođe do punog izražaja, ali je, naravno, prisutan.

Kao i u prethodnim susretima, i ovaj put smo zadovoljni Mikrotikovim uređajima. O kvalitetu izrade ne treba trošiti reči, a zanimljivo je i to što za cAP lite može da se pravi custom maska, tako da u svom prostoru možete da razbacate pristupne tačke originalnog izgleda. Cene su i više nego povoljne, a cAP lite je ujedno i možda najjeftinija i najmanja pristupna tačka koju smo imali na testu, ali ništa manje upotrebljiva. RouterOS je krajnje funkcionalan, ali mišljenja smo da će se manje iskusni lako pogubiti u opcijama. Baš iz toga razloga je paket osnovnih opcija na Quick Set možda trebalo da bude za nijansu širi. Pohvaljujemo prisustvo CAPsMAN-a (controlled access point system manager). Ovaj menadžer omogućava centralizovano upravljanje mrežom kontrolisanih pristupnih tačaka (cAP serija AP-ova). Sam sistem zahteva iskusnog administratora, ali nije previše komplikovan. Ovde prvenstveno mislimo na probleme sa Ethernet portovima na hAP ac², koji pak nisu nerešivi.

Dejan PETROVIĆ