Igrama Quake II i Unreal, žanr 3D pucačkih igara u prvom licu raslojen je na dva glavna pravca. Svedoci smo početka prave invazije igara baziranih na endžinu jedne od dve pomenute legende. Dok se Klingon Honor Guard (vidi opis u ovom broju) pojavio nekako iznenada i bez previše talasanja, Sin je „sišao u narod” posle bezbroj najava, reklama i obećanja u stilu „kad bude, biće”. Prva igra bazirana na modifikovanom Quake II jezgru uzrokovala je brojne polemike među igračima. Neki su ostali ravnodušni, dok su je drugi u startu prihvatili kao sjajnu pucačinu. Izmena u odnosu na Quake II ima sasvim dovoljno da bi se već ma početku odrekli kritika na račun deja vu fenomena. Ostaje samo pitanje da li Sin donosi neke suštinske novitete i kvalitet primeren tehničkom napretku koji je ostvaren od pojave „starijeg brata”.

Smešten u relativno blisku budućnost, Sin nas uvodi u mračnu anarhističku civilizaciju, gde je razuzdani kriminal potpuno razorio društveni poredak kakvog mi poznajemo. U tom svetu prevare, nasilja i bolesti zanosna gospođica Elexis Sinclaire (spram njenog tela Lara Kroft izgleda kao nedozrela šiparica) predstavlja glavno ime na strani zla. Nekada vrstan biohemičar, sada još uspešnija narko-šefica drži svet u šaci svojom novom mutagenom drogom U4 koja je jeftina, široko dostupna i čini da mozak ovisnika radi do maksimuma sve dok ne sagori (zvuči kao Celeron procesor, zar ne). Na drugoj strani je kapetan Džon Blejd, dasa koji svemu tome treba da stane na put.

Slično nekim novijim igrama iz žanra, Sin ima dinamički scenario koja se razvija u toku igranja, dajući igri izvestan smisao. Nivoi su organizovani u obliku misija sastavljenih od nekoliko zadataka koji su podeljeni na primarne i sekundarne. Pomoć u njihovom izvršenju obezbeđuje stalna veza sa rukovodiocima operacije koji vam preko duhovitog i brbljivog hakera šalju instrukcije u hodu. Kompletiranje zadatka ne podrazumeva samo jurcanje po krajoliku uz pritiskanje svih dugmića na koje naiđete, već ćete koristiti veći broj različitih predmeta, kao i kompjuterske terminale, kamere i slično (na primer, da biste koristili javni telefon, najpre iz fontane treba pokupiti novčić). Inače, priča je razvučena na nekih tridesetak nivoa, što je možda previše za ovako jednostavan i predvidiv scenario. Iz tog razloga nema smisla govoriti o napetosti i neizvesnoti nivoa, ćemu još treba dodati i ne naročito bogatu i maštovitu galeriju neprijateljskih likova.

Nivoi su zaista maestralno dizajnirani. Najviše od svega oduševljava prikaz svakodnevnog, realističnog i, nadasve, svetlog ambijenta koji predstavlja značajno osveženje. Interaktivnost nivoa isto tako zaslužuje najveću moguću ocenu, s obzirom da je moguće razbiti ili na neki drugi način animirati bukvalno sve predmete, počev od šolje za kafu, preko fioka do slika na zidu. Za razliku od Quakea, ovde se za manipulaciju predmetima koristi poseban „use” taster, što će onima koji su navikli da otvaraju vrata jednostavnim prolaskom u početku praviti izvesne poteškoće (ako ništa drugo, barem se vrata otvaraju u oba smera, pa nećete imati problema sa „razbijanjem nosa” kad ulazite u prostoriju). Po navedenim karakteristikama, posebno interaktivnosti i duhovitim verbalnim komentarima glavnog lika lako je uvideti sličnost sa legendarnom doomačinom Duke Nukem 3D.

Zvučna podloga osmišljena je do perfekcije tako da, između ostalog, možete čuti tapat koraka različite jačine, u zavisnosti od vrste podloge po kojoj se krećete (drvo, metal i drugo). Međutim, pozitivan utisak je prilično narušen brojnim bagovima i anemičnim povicima upucanih neprijatelja. Dešava se da ne čujete zlikovca koji vam puca u leđa, već primetite parčiće maltera kako otpadaju oko vas, pri čemu se energija neobjašnjivo smanjuje (dok se okrenete i ukapirate da vas je momak već uveliko tapacirao olovom, obično ste već na putu za večna lovišta).

Od najavljenih „neverovatnih” oružja nema ni traga. Uglavnom su to varijante poznatih pucaljki, dok jedinu pravu novinu predstavljaju snajper sa prigušivačem, pauk-mine (eksplozivne naprave koje puze ka protivniku) i dezintegrator. Znatnije modifikacije u odnosu na Quake II viđaju se pri pucanju u neprijatelja. Primenjen je tzv. „hit location system”, gde engine „prepoznaje” deo tela neprijateljskog vojnika koji je pogođen i na osnovu toga generiše reakciju. Tako, ako napasnika pogodite u nogu, on će nastaviti da šepa, a ako mu prosvirate oko začućete bolan uzvik „Oh my God, I can’t see !”. Animacije pogođenih likova i krvi izvedene su majstorski. Slično Tomb Raideru, pauze između nivoa popunjene su zanimljivim i tehnički vrlo dobrim animacijama koje kao vinjete objašnjavaju tok zapleta.

Multiplayer mod za igranje preko Interneta nije mogao da ispadne loše, s obzirom da je razvijen iz najpopularnije Web pucačine današnjice. Death mach mod po mnogo čemu, a najviše po genijalnom dizajnu arena, prevazilazi i sam Quake II. Tome svakako treba dodati i pomenuti hit location system koji značajno doprinosi realističnoj atmosferi. Ako Sin dovoljno zaživi na tržištu (preporučujemo posetu adresi http://www4.activision.com/games/sin/ za informacije o neophodnim patchevima), možemo se nadati novim besanim noćima provedenim u death match raspucavanju.

Gradimir JOKSIMOVIĆ