Otkako Doomolike igre postoje, svedoci smo raznih pokušaja da se one na neki način konceptualno unaprede, čime bi konačno prestala da važi definicija po kojoj su Doomačine one 3D igre u kojima je isključivi cilj pobiti sve što se mrda i naći izlaz sa tekućeg nivoa. Trebalo je da prođe dosta godina od pojave Dooma, pa da se neko zapita kako bi bilo napraviti njegov klon koji bi negirao samu suštinu ovog podžanra arkadnih igara. Kako bi, dakle, trebala da izgleda igra koja bi nosila predznak „anti-doomačine”?

Prvo i osnovno, takva igra bi morala da bude potpuno oslobođena nasilja, a ako bi se ono kojim slučajem sporadično pojavljivalo, trebalo bi da bude prikazano minimalistički, odnosno, bez degutantnih scena i sa što manje krvi. Sa druge strane, sve ostale karakteristike Doomolikih igara morale bi da budu zadržane, pa čak i dopunjene nekim elementima čija bi funkcija bila popunjavanje praznine nastale eliminisanjem nasilja iz scenarija. Naravno, svaki igrač će se sada zapitati postoji li uopšte takva igra i, ako postoji, kakvo je zadovoljstvo igrati igru u kojoj treba izbegavati sukobe sa neprijateljima. Odgovore na ova pitanja pruža najnoviji biser firme „Looking Glass Studios”.

Neverovatno je da jedna igra, zasnovana na načelima koja su dijametralno suprotna dosadašnjim shvatanjima kako treba da izgleda prosečna Doomačina, ima atmosferu koja je toliko dobra da se teško može meriti sa bilo čim što se u poslednje vreme pojavilo na tržištu. Neverovatno, ali istinito. Thief: The Dark Project je krajnje neobična igra koja vas stavlja u ulogu Gareta, mladića koji je primljen u elitnu lopovsku školu iz koje izlaze vrhunski obučeni „stručnjaci”, koji za sebe ili za potrebe bogate klijentele, obavljaju nelegalne posliće. Osnovni razlog zbog koga se Thief toliko razlikuje od drugih igara leži u činjenici što glavni junak nije hodajuća mašina za ubijanje, već prepredeni lopov čiji zanat nalaže izbegavanje sukoba sa potencijalnim neprijateljima, sem u slučajevima kada je to preko neophodno da bi se ostvario neki cilj.

Pre početka svake misije, igrač odabire jedan od tri nivoa težine. Međutim, umesto da se to odrazi na promenu snage i inteligencije protivnika, nivo težine u ovoj igri definiše potrebne uslove za ispunjavanje zadate misije. Što je odabrana težina veća, to su rigorozniji uslovi koje igrač mora da zadovolji. Npr. „normal” nivo u većini slučajeva dozvoljava ubijanje stražara, dok „expert” po pravilu zahteva da se posao odradi bez ijedne prolivene kapi krvi. Nakon izbora težine, sledi ulazak u prodavnicu u kojoj je moguće kupiti opremu koja lopovu može biti od koristi u toku izvođenja akcije. Od oružja na raspolaganju su svega tri stvari: mač, buzdovan i luk i strele. Funkcija mača je jasna - on služi za direktnu konfrontaciju sa protivnicima, mada je najbolje uzdržavati se od njegove upotrebe zato što jedan lopov obično nema velike šanse u dvoboju sa nekim vitezom. Buzdovan služi za onesvešćivanje protivnika. Prednost njegovog korišćenja je dvojaka: ne izaziva buku koja može da privuče druge stražare i njegovom upotrebom ne ostaju krvave mrlje na podu i zidovima. Ipak, najinteresantnija stvarčica je luk sa strelama. Pored običnih strela, koje služe za trenutno usmrćivanje protivnika na daljinu, postoje strele specijalne namene. Vodene strele, recimo, služe za gašenje baklji čime se stvara mrak, dok zvučne strele proizvode pištanje koje odvraća pažnju čuvara. Od ostale opreme tu su alati za obijanje brava, konopac, mine, specijalni napici itd.

Kada misija konačno započne, potrebno je otvoriti četvore očiju i dobro naćuliti uši. Osnovno pravilo koga se treba pridržavati je da lukavstvo, dovitljivost i brzina imaju prednost nad sirovom snagom. Mrak, senke i tišina saveznici su svakog lopova, dok su svetlost i zvukovi najčešće njegovi neprijatelji. Planiranje svakog koraka je od suštinske važnosti zato što najmanja greška može biti fatalna. Najbolji način da se ostane živ je izbegavanje svakog kontakta sa živim bićima. To se postiže skrivanjem u mračne hodnike i budžake, laganim hodanjem po površinama koje ne stvaraju glasne zvukove (tepisi, trava itd.), kretanjem tik uz zidove i stubove, osluškivanjem šta se događa u okolini i sl. Ukoliko ipak dođe do borbe, treba što pre ukloniti tragove, a to podrazumeva sakrivanje tela, brisanje krvavih mrlja itd.

Thief ima dve mane: odsustvo „multiplayer” opcije i lošiji 3D engine od onih koji pokreću Quake II, Unreal i njihove klonove. Posledica toga je nešto slabiji kvalitet grafike u odnosu na ono što smo danas navikli da viđamo kod 3D igara, ali pošto se većina misija odvija pod okriljem mraka, neki nedostaci, kao što su loše urađeni svetlosni efekti, teško da će uopšte uspeti da dođu do izražaja. Nadamo se da će tzv. „Dark Engine” biti modifikovan i unapređen za potrebe igre System Shock 2 koja će ga takođe koristiti.

Ako tokom ove godine statistika zabeleži vrtoglavo povećanje broja provalnih krađa čiji su izvršioci osobe koje poseduju kompjutere, to će značiti da su „Looking Glass Studios” uspešno odradili posao na edukaciji mlade generacije kako treba zarađivati za život...

Slobodan MACEDONIĆ