Poslednji zajednički nastup „Interplaya” i kompanije „TSR” na tržištu kompjuterskih igara dogodio se pre godinu dana kada je objavljen Descent to Undermountain, jedan od najvećih izdavačkih promašaja za kalendarsku 1998. godinu, koji je lako mogao da sroza visoku reputaciju obe firme i ugrozi njihovu dalju saradnju. To se srećom nije dogodilo zato što se već tada znalo da „Interplay” i „TSR” zajednički stoje iza jednog megalomanskog projekta koji duže vreme razvija firma „BioWare”. Koristeći najpoznatiji sistem pravila za stone „role playing” igre, „Advanced Dungeons & Dragons 2nd Edition”, i najpopularniji ciklus avantura koji se oslanja na njega („Forgotten Realms”), u „BioWareu” se polako, ali sigurno rađala igra Baldur’s Gate koja je konačno, početkom ove godine, ugledala svetlost dana. Ovoga puta ljudi u „Interplayu” imaju razloga za slavlje.

Kompjuterske konverzije stonih FRP-ova omogućile su vizuelizaciju onoga što su igrači ovih igara oduvek morali da zamišljaju tokom višečasovnih seansi. Međutim, i pored svih prednosti koje savremena tehnologija nosi sa sobom, ona ima i brojna ograničenja, pa je to razlog što su kompjuterske „role playing” igre, koje su nastale po strogim „AD&D 2nd Edition” pravilima, do sada u manjoj ili većoj meri odstupale od onoga što je propisano, pre svega zbog nemogućnosti da se praktično dočaraju stvari koje na papiru funkcionišu savršeno, ali na ekranima monitora nikako (npr. određene vrste magija). Izgleda da je došlo vreme da se stvari konačno promene. Baldur’s Gate je prva kompjuterska igra koja se u potpunosti drži svega onoga što definiše svet „Forgotten Realmsa”; od složenog sistema kreiranja likova, preko propisanih kriterijuma za njihovo napredovanje u svakom smislu (korišćenje oružja, magija i oklopa, reputacija, specijalne mogućnosti itd.), pa sve do geografije oblasti Sword Coast u kojoj se avantura odvija. Igri zapravo nedostaje samo jedna stvar - „živi” Dungeon Master, ali, po svemu sudeći, tako nešto još dugo neće biti moguće, barem ne pre nego što kompjuteri dostignu nivo veštačke inteligencije. S obzirom na to da je pravljen uz striktno poštovanje pomenutih pravila, Baldur’s Gate je vrlo komplikovana i dugačka igra, o čemu svedoče „debeli” priručnik od 160 stranica u kome su date samo osnovne informacije o načinu igranja i čak pet CD-ova koliko ona inače zauzima.

Nema čoveka za koga igranje Baldur’s Gatea neće biti novo, do sada neviđeno iskustvo, jer on u sebi objedinjuje, verovali ili ne, četiri žanra kompjuterskih igara: FRP i klasičnu avanturu, te real-time i poteznu strategiju. Neke sličnosti sa Diablom postoje, ali, što bi Ameri rekli, Diablo je običan „piece of cake” u poređenju sa Baldur’s Gateom. Igrač vodi maksimalno šest junaka kroz prelepi izometrijski svet Sword Coasta u kome dominira veliki lučki grad Baldur’s Gate. Za razliku od mnogih kompjuterskih FRP-ova kod kojih su avanturistički elementi bili potisnuti u drugi plan zarad isticanja borbenih momenata, ova igra zaista zaslužuje da se nazove epskom avanturom. Radnja igre, koja je toliko složena da je ovde nema smisla pominjati jer bi to oduzelo previše mesta, podeljena je na sedam ogromnih poglavlja u okviru kojih je potrebno preći na desetine misija koje se granaju i međusobno prepliću, što zavisi od sastava grupe koju igrač vodi i njegovih odluka u određenim trenucima. Zvuči neverovatno, ali, prema zvaničnim podacima, igru čini skoro 10.000 (!) skrolujućih lokacija koje treba istražiti.

Bitan element svakog FRP-a jesu borbe. U Baldur’s Gateu one osmišljene su kao mešavina real-time i potezne strategije. U trenutku kada grupa naiđe na neprijatelje, igrač ima mogućnost da zaustavi protok vremena i da svakom liku ponaosob izda odgovarajuća naređenja (ko će koga i čime napasti, da li će se korisiti magije, sa koje pozicije treba realizovatii odbranu ili napad itd.). Kada vreme ponovo krene da teče, bitka počinje da se odvija kao u najboljim real-time strategijama, pri čemu igrač može izdavati nova naređenja u hodu ili ponovo zaustaviti vreme kako bi razmislio šta mu je dalje činiti. Grupa u sukob može ući bez reda (po sistemu „udri koga stigneš”), ili u jednoj od nekoliko formacija koje, recimo, fizički slabijim likovima kao što su čarobnjaci mogu garantovati da se neće odmah naći na udaru kojekakvih monstera.

I pored toga što je napravljen u 3D okruženju, Baldur’s Gate nema podršku za 3D kartice, već koristi standardnu bitmapiranu grafiku u „high coloru”. Međutim, bilo bi pogrešno pomisliti da ovo predstavlja hendikep. Grafika je fantastična, međuanimacije takođe, a uz pomoć grafičke kartice sa 4 MB video memorije i brzog procesora, igra se može startovati u punom koloru. Muzika i zvučni efekti su vrhunski i podržavaju najnoviji „Environmental Audio” standard koji forsira firma „Creative”. Na primer, članovi družine neprestano nešto komentarišu, ponekad međusobno razgovaraju, a bogami mogu i da se posvađaju (poznat je antagonizam između patuljaka i vilenjaka), pa da neko od njih iz revolta čak i napusti grupu. U jeku bitke, pored zveketa oružja i neartikulisanih krikova i jauka koji dolaze sa svih strana, junaci, ali i njihovi neprijatelji, izgovaraju rečenice koje podižu moral (bard ume i da zapeva), a neretko umeju i da „izvale” cinične opaske u stilu g-dina Djuka Nukema.

Baldur’s Gate je obavezno štivo za ljubitelje svih tipova avantura. Sada će igrači stonih FRP-ova, koji su na kompjuterske oduvek gledali sa dozom nipodaštavanja, konačno morati da priznaju da na kompjuterima postoji proizvod koji zlata vredi.

Slobodan MACEDONIĆ