Posle perioda stagnacije žanr upravljačkih simulacija doživljava renesansu. Igra Anno 1602., premda objavljena pre više od godinu dana za nemačko tržište (a sada posredstvom „Infogramesa” i ostatku sveta), definitivno potvrđuje skretanje upravljačkih simulacija u real-time vode, što daje i mogućnost izvesnog poređenja sa nedavno objavljenim igrama Caesar III i Settlers III.

Priča koja prethodi igri krajnje je jednostavna: neko je otkrio novi kontinent, a grupica pustolova odlučuje da ga u ime svoje matične države zauzme i od njega napravi koloniju. Jasno je da je reč o ostvarenju inspirisanom kolonizacijom Amerike, ali autori su izbegli da prave scenarije i kampanje vezane za istorijske događaje, te otuda umesto Amerike i evropskih država u igri pominje kontinent Anker i četiri neimenovane pomorske sile. Iskreno rečeno, ovakav pristup poprilično zbunjuje i znatno smanjuje atmosferu igre, zbog primoravanja igrača na identifikaciju sa nekakvim bezličnim državama za koje treba da se bori.

Svi scenariji odvijaju se na arhipelazima, slično Settlersima III, ali za razliku od njih ovde postoji velika razlika među ostrvima prema proizvodnji određenih poljoprivrednih dobara i korišćenja ruda. Mora se priznati da po raznovrsnosti robe koja se može proizvesti i upotrebiti Anno 1602. stoji uz Caesar III, ako ga već i ne prevazilazi. Ipak, na samom početku igre ovo neće značiti bog zna šta, pošto je potrebno dosta vremena dok kolonisti ne pređu sa pukog preživljavanja na proizvodnju npr. cigara ili zlatnih poluga. Isprva treba biti brz u istraživanju resursa i zauzimanju dobrog ostrva. Kolonizacija više ostrva na početku nije moguća, bar ne sa resursima koji vam stoje na raspolaganju i zato treba dobro paziti da na odabranom ostrvu postoji bar neki vredan mineralni resurs, kao i da klima omogućava gajenje neke od egzotičnih kultura čijom se trgovinom mogu zaraditi velike pare (kakao, duvan, šećerna trska,...).

Po odabiranju ostrva, sledi njegova postepena kolonizacija i kultivisanje. Redosled je uglavnom isti (što posle izvesnog vremena zna da dosadi), sem u kampanji gde je igrač vezan određenim specifičnim zahtevima scenarija (premda i tu nema mnogo odstupanja): prvo stižu drvoseče i ribari, nedugo potom misionari a za njima i prvi naseljenici. Kako kolonistima rastu potrebe (i kako vama rastu izdaci), tako će na ostrvo da pristižu stručnjaci raznih profila (tekstilci, plantažeri,...). Rast i razviće grada urađeni su u maniru Caesara III, iako je grafika nešto jednostavnija. Kao i u pomenutom ostvarenju i ovde se na ulicama vrzmaju različiti tipovi, ali nažalost nije moguće popričati sa njima i pitati ih šta ih tišti. Ta opcija je sad prebačena na stambene zgrade; klikom na njih dobijate sve potrebne informacije o statusu i potrebama kolonista, njihovoj lojalnosti kao i parama koje prilažu u državnu blagajnu.

Iako je u gotovo svakom scenariju moguće na istoj mapi pronaći potrebne resurse za proizvodnju gotovo svega što se u igri može proizvesti (još jedna velika ralika u odnosu na Caesara III), takav monopolistički pristup će teško biti ostvarljiv. Prvo, uglavnom će se desiti da bogatija ostrva zaposedne vaš AI protivnik. Drugo, zadugo nećete biti u mogućnosti da prikupite dovoljno sredstava za kolonizaciju susednih ostrva. Sa druge strane, bez određenih proizvoda kolonija neće biti u mogućnosti da se dalje razvija, što automatski onemogućava izgradnju naprednijih objekata i tu se začarani krug zatvara. I zato na scenu stupaju druga sredstva: diplomatija, trgovina, ali i drugi metodi (piraterija, paljevina, pljačka,...). Za početak preporučujem diplomatiju, koja omogućava otvaranje trgovačkih odnosa sa susedima. Razmena se obavlja brodovima i karavanima (ako su kolonije na istom ostrvu) i moguće je do izvesne mere automatizovati je. Sem trgovine sa bližom okolinom, biće i povremenih poseta trgovaca iz dalekih zemalja, uglavnom u potrazi za egzotičnom robom. Za razliku od trgovine sa susedima gde su cene fiksne, sa slobodnim trgovcima se da pregovarati o cenama.

Naravno, neće uvek biti mogućnosti da se problemi reše mirnim putem. Ponekad sam scenario zahteva obračun, a ponekad nužda tera (pobune urođenika, piratska aktivnost,...) na to. Za izgradnju vojske neće biti dovoljno ljudstvo, već i drvo i gvožđe, tako da ako očekujete sukob, najbolje je da na početku scenarija zaposednete ostrvo bogato upravo ovim resursima. Oružana sila se deli na kopnenu (više različitih rodova) i mnogo značajniju pomorsku. Za razliku od kopnene vojske koja uglavnom dovršava posao mornarice, ova potonja ima pune ruke posla - od praćenja trgovačkih brodova, preko patroliranja i lova na pirate, pa sve do artiljerijske podrške jedinicama na kopnu. Nažalost, sukob sa kompjuterom nije baš preveliki izazov, ali zato borba u modu za više igrača može da bude prava koska.

Zvučna i muzička podloga su krajnje dosadne i neuverljive. Grafika nije loša, ali u poređenju sa Settlers III i Caesar III ipak deluje nedorađeno, što nije čudno kada se uzme u obzir da je originalna verzija igre starija bar godinu dana. Ono što predstavlja kvalitet više u odnosu na pomenute igre su animacije kojima je propraćen svaki iole značajniji događaj u igri, što daje i malo vremena da se predahne od stalnog izdavanja komandi.

Viktor TODOROVIĆ