Prošla godina zaista je bila berićetna kada su u pitanju FRP avanture. Ostaće upamćeno da je posle skoro petogodišnje pauze legendarni serijal Might and Magic doživeo svoje šesto izdanje. Zahvaljujući velikom uspehu igre, na sedmi nastavak nije trebalo puno čekati. Princip da završnica strateške igre predstavlja uvod u FRP i obrnuto u potpunosti je ispoštovan na relaciji Heroes of Might & Magic III - Might & Magic VII. Nakon velike pobede kraljice Katarine Ajronfist nad njenim rođenim ocem, koga su nekromanseri zemlje Deyja podigli iz mrtvih, krhki mir se vratio su Erathiu. Ali, vilenjaci iz plemena AvLee, koji su se borili na kraljičinoj strani, ubrzo donose odluku da proglase nezavisnost (tema poslednje kampanje Heroja III), i tako ratne tenzije ponovo počinju da rastu. U takvim uslovima grupa od četiri heroja uspeva da pobedi na takmičenju koje je organizovao lord Markam, jedan od lokalnih velikaša, a kao nagradu osvaja ni manje ni više nego deo kraljevstva po imenu Harmondale. Međutim, tada nastaju pravi problemi jer lokalno stanovništvo na nove vlasteline ne gleda sa posebnom blagonaklonošću.

Težeći da pronađu zlatnu sredinu između tvrdokornih AD&D pravila i potpuno liberalne koncepcije igre, koja je do sada bila zaštitni znak svih Might & Magic avantura, autori su uneli određene izmene u sistem generisanja likova i njihovog napredovanja. Pre svega, pored ljudske rase, za koju važi pravilo da njeni pripadnici mogu da rade sve, ali na nivou nekog proseka, igrač sada može da bira vilenjake, patuljke i gobline, koji se po svojim umnim i telesnim karakterisitkama međusobno razlikuju, što ih čini manje ili više pogodnima za određena zanimanja (klase). Pored šest starih zanimanja, pridodata su tri nova: lopov, rendžer i kaluđer, od kojih je ovaj poslednji najinteresantniji, jer je specijalista za borbu bez oružja.

Iako napredovanje likova teče po istom principu kao i ranije (nakon određenog broja sakupljenih iskustvenih poena izvodi se trening za prelazak na sledeći nivo), stvari su sada utoliko složenije što za svako zanimanje postoje određena ograničenja koja se odnose na učenje i razvijanje veština. Pored normalnog, ekspertskog i masterskog nivoa veštine, uveden je i četvrti (veliki mastering), ali on postaje dostupan samo nekim zanimanjima i rasama. Tako je, na primer, druid jedini u stanju da dostigne najviši stepen alhemijske veštine (neophodna za pravljenje crnih napitaka), ali se zato u elementalskim magijama nikada ne može približiti čistom čarobnjaku.

„Combat” sistem je ostao isti, što znači da i dalje postoje dva načina izvođenja borbi- real-time i potezni. Jedina novina na ovom polju uočava se u poteznom režimu. U pauzi između dva poteza, grupa može načiniti maksimalno pet koraka u bilo kom pravcu, čime je ispravljena mala nelogičnost iz prethodnog nastavka, kada su u poteznom režimu samo monsteri imali privilegiju da se slobodno kreću. Interesantno je da neprijatelji i NPC likovi imaju daleko razvijeniju „inteligenciju”, a posledice toga su višestruke. Tako je grupi sada mnogo teže da pobegne od nasrtljivih protivnika, ali će zato, ako se u blizini nalazi neki grad ili selo, lokalni čuvari reda, pa čak i građanstvo, pohrliti da pomognu herojima u „frci”, pod uslovom da ovi namame monstere u naseljeno mesto.

Magije svetlosti i tame bile su specijalitet „šestice”, ali one nisu suštinski uticale na razvitak likova, izuzimajući činjenicu što je njihovo masterovanje zahtevalo od članova grupe da dostignu svetačku, odnosno ozloglašenu reputaciju. Ovoga puta izbor između svetle i tamne strane predstavlja jedan od najvažnijih momenata u igri. Nakon što igrač donese odluku kojim će putem krenuti njegova grupa, tok igre se grana u dva različita pravca. Od tog momenta heroji postaju „zarobljenici” jedne od strana (fantazijski džedaji?) i njihovo dalje napredovanje postaje potpuno podređeno dobru ili zlu. Ukoliko, recimo, igrač izabere svetlu stranu, vitez će postati šampion (champion); u suprotnom, od njega će nastati opaki crni vitez (black knight).

Jedna od retkih zamerki, koja je upućivana na račun Might and Magica VI, odnosila se na kvalitet grafike. Što zbog zastarelog 3D enginea, što zbog odsustva podrške za 3D kartice, grafički dometi igre bili su ispod proseka za prošlogodišnje standarde, koji, uostalom, manje-više važe i danas. Sedmi nastavak je, na naše veliko iznenađenje, baziran na istom 3D engineu, koji nije pretrpeo ni najmanja poboljšanja, ne računajući postojanje Direct 3D opcije koja je sada ravnopravna sa softverskim renderingom. Nažalost, ni najbolje grafičke kartice ne mogu prikriti dvodimenzionalne, krzave i jednolično obojene protivnike, jednostavne teksture (naročito u eksterijeru) i grube 3D objekte koji se sastoje od velikih ravnih poligona; dakle, sve ono na šta smo davno zaboravili kada su u pitanju 3D igre. Jedino vidljivo poboljšanje, i to samo u Direct 3D modu, odnosi se na svetlosne efekte. Zahvaljujući njima, ofanzivne magije, u trenutku kada se bacaju, izgledaju vrlo atraktivno. Ni zvučna podloga igre nije posebno napredovala, štaviše, mnogi zvučni efekati (npr. zvuk otvaranja vrata ili šumovi koje proizvode neprijatelji), preuzeti su iz M&M VI. Što se muzike tiče, ona je, prema očekivanju, izvanredna, i zbog svoje operske orjentacije veoma liči na onu iz Heroja II.

Slobodan MACEDONIĆ