Ime mu je Ekna. Na granici između života i smrti, pokraj kapije kroz koju ljudska duša prolazi samo jednom, on stražari i čeka; čeka da se dogodi nešto nepredviđeno i da onda, na zahtev svojih poslodavaca, stupi u akciju. On je sveštenik i mistik, isterivač đavola i detektiv paranormalnog. On je sinteza Moldera i Skalijeve. Jednom rečju - on je Čuvar tame.

Više puta smo naglašavali da se današnje kompjuterske igre ne mogu pohvaliti posebnom originalnošću. Ponekad se, međutim, dogodi da neka firma objavi neobičnu, pa čak i previše originalnu igru, koja, zbog svojih specifičnih karakteristika, na tržištu obično prođe daleko lošije nego što realno zaslužuje. Jedan od takvih primera je „Interplayeva” avantura Of Light and Darkness, koju smo opisali tačno pre godinu dana. Slučajno ili ne, „Cryo” je za ovo leto pripremio igru koja svojim nazivom i tematikom podseća na pomenutu avanturu. Ali, za razliku od sterilne atmosfere, teško shvatljivog načina igranja i nejasnog cilja koji su krasili Of Light and Darkness, „Cryovo” mezimče ima šanse za solidan uspeh, pogotovo kod onih ljudi čije je interesovanje za paranormalno poraslo posle prikazivanja TV serije „The X-Files”.

The Guardian of Darkness je arkadna avantura sa izvođenjem u trećem licu u kojoj igrač preuzima ulogu Ekne, sveštenika i lovca na duhove koji su odbili da se pokore zakonima „onoga” sveta. Kao član tajne organizacije „Kapija”, njegov se posao svodi na rešavanje misterioznih slučajeva pojavljivanja duhova, utvara i sličnih natprirodnih entiteta u okruženju gde žive obični ljudi. Snagom molitve i koncentracijom mentalne energije na svoje utrenirane spiritualne moći, Eknin je zadatak da milom ili silom privoli uzročnike nenormalnih fenomena da prekinu sa svojim „subverzivnim” aktivnostima.

Igra je koncipirana kao skup od deset nezavisnih misija koje se odvijaju na različitim prostorno-vremenskim lokacijama. Priča počinje u bostonskom muzeju, u kome donošenje mumije drevnog vladara podstiče seriju čudnovatih događaja, zatim se seli u prošlost, u tajnu fabriku alkoholnih pića za vreme prohibicije, pa se vraća u sadašnjost, u restoran brze hrane koga su zaposeli duhovi. Misije, dakle, nemaju nikakve veze jedna sa drugom i svaka za sebe čini celinu. Prva dva slučaja su neka vrsta uvoda u igru, s obzirom da glavnog junaka u tom periodu prati i nadgleda njegov učitelj, dajući mu korisne savete koji se kasnije mogu primeniti u različitim situacijama. U nastavku on se mora osloniti na sopstvenu pamet, iako organizacija, s vremena na vreme, ostvaruje telepatski konakt sa njim, snabdevajući ga neophodnim podacima za nastavak misije. Sama istraga, ako se ona uopšte može nazvati takvim imenom, sadrži u sebi avanturističke i akcione momente. Zbog toga se The Guardian of Darkness može posmatrati kao hibrid čiste 3D arkade (Heretic II) i avanture.

Ekna barata sa dve vrste magija. Ratničke (warrior) magije koriste se za direktnu borbu sa natprirodnim entitetima ili služe za obnavljanje životne i mentalne energije. Zanimljivo je da se mentalna energija, čijom se transformacijom dobija životna, crpi direktno iz okolnog prostora pomoću čarolije „Drain”, pri čemu njeno bacanje zahteva utrošak određene količine te iste, mentalne energije. Ovo svojevrsno energetsko „Vrzino kolo” može zadavati probleme neopreznom igraču, jer se može dogoditi da nivo energije padne ispod minimuma potrebnog za bacanje „Draina”, što automatski blokira dalje napredovanje. Druga grupa magija su tzv. „medium” magije koje služe za uspostavljanje spiritualnog kontakta sa duhovima, prelazak iz jedne dimenzije u drugu i sl. Zajednička osobina svih magija jeste da one imaju po nekoliko stepena jačine, s tim što je pristup višem stepenu moguć tek pošto se prethodno kupi poboljšana verzija postojeće magije.

U arkadnom pogledu The Guardian of Darkness je prilično teška igra pošto su neprijatelji većinom jaki, podmukli i izrazito efikasni. Sve do određenog trenutka oni uopšte ne izlaze na videlo, a kada napadnu i postanu vidljivi, umeju da beže, relativno brzo regenerišu izgubljenu energiju i sa dva-tri direktna pogotka mogu ubiti glavnog junaka. Jedini efikasan način da im čovek doskoči je ne dozvoliti im da se oporave: protivniku treba prići što je moguće bliže, a onda ga „ubaciti u mašinu” neprestanim bombardovanjem ofanzivnim magijama. Svaka misija ima finalnog Glavonju koga je najčešće vrlo teško poraziti. Za njih treba čuvati nemagijska oružja kao što su granate, laserska puška, osvećeni mač itd. Avanturističke zagonetke su manji problem - većinom su relativno jednostavne i logične.

Lepa grafika, dobar zvuk i loša muzika, u najkraćem je opis tehničkih dometa ove arkadne avanture. Igrajući je, primetili smo dosta bagova, od kojih su neki imali fatalne posledice po stabilnost Windowsa. Igra zahteva 3D akcelerator (Direct 3D); i dok je na Voodoo-u radila bez problema, kada smo je pokrenuli na „Diamondovoj” V330 kartici, uočavale su se ozbiljne greške u teksturama (pojedini trougaoni poligoni ostajali su prazni, tj. nedostajala im je tekstura). Dakle, jedan pošten „patch” fajl ne bi bio naodmet u najkraće vreme.

Neko će možda zameriti da glavni junak prilično nezgrapno hoda i trči. Ali, to je potpuno normalno, s obzirom da je obučen u mantiju. A to što na glavi nema nijednu vlas kose, verovatno je posledica čestog korišćenja jakih telepatskih magija, mada se ni prekomerna upotreba briljantina ne može isključiti.

Slobodan MACEDONIĆ