 Postoji u Tolkinovom „Silmarilionu” misao koja možda najbolje opisuje teškoće sa kojima se autor susreće kada se suoči sa igrom poput The Operational Art of War. Veliki pisac je na početku svoje sage konstatovao da o lepom nema mnogo šta da se piše, jer ono govori samo za sebe. Tako i ova igra gotovo da se asimptotski približava savršenstvu među poteznim strategijama. Nije ni čudo, svi koji su igrali prvi deo igre koji je obrađivao događaje od 1939. do 1953. godine nisu ništa manje ni očekivali. Možda na prvi pogled nema neke razlike među njima, a to je uglavnom i istina, jer zaista malo je šta zasluživalo promenu.
Grafika je poboljšana u 3D modu, ali je diskutabilno koliko je to doprinelo igri pošto je okrenuta prvenstveno najzagriženijim stratezima koji obično nikada i ne uključe ovaj mod. Takođe je poboljšan AI, pa gotovo da više i nema igrača kome će kompjuter da predstavlja lakog protivnika. Nema tu maštovitosti i veštih taktičkih zahvata koji se mogu očekivati samo u igri između ljudi, ali kompjuter sada predstavlja respektabilnog protivnika, naročito na višim nivoima težine. Zvučni efekti i muzika su delom preuzeti iz drugih igara „Talon Softa”, a delom su originalni. Šteta što originalnih melodija nema više i što nisu duže jer zvuče zaista sjajno i ne dosade ni posle dužeg igranja. Glavno poboljšanje je znatno proširenje aktivnosti koje igrač izvodi van poprišta sukoba. U prethodnom delu, igrač je uglavnom bio pasivni posmatrač događaja koji su mogli da dovedu do promena na bojnom polju i koji su se smenjivali određenim ustaljenim redosledom, ili pak nizali po principu slučajnosti. Sada ne samo da je takvih događaja neuporedivo više, nego i sam igrač ima mogućnost da utiče na neke od njih. Ponekad je u pitanju neka bitna politička odluka (pozivanje na intervenciju neke strane sile, napad na državu koja trenutno nije u sukobu, upotreba nekonvencionalnog oružja...) a ponekad i vojna (slanje pojačanja sa bojnog polja na neki novootvoreni front u svetu, itd.). Ove odluke često donose ili odnose poene pobede (VP) tako da treba dobro razmisliti pre povlačenja dalekosežnih poteza. Glavna komponenta igre je vezana za igrače-autore koji će se sami baviti pravljenjem scenarija. Kao modeli su dati već gotovi scenariji od kojih neki obrađuju realne sukobe (rat u Zalivu, više bitaka u Vijetnamu, arapsko-izraelske sukobe...), dok se drugi bave fiktivnim sukobima (razne varijante sovjetsko-američkog razračunavanja, hipotetička invazija na Kubu, rat na korejskom poluostrvu 1999. i slično). Pomenuti rat je interesntan iz više razloga. Prvo, u pravljenju scenarija učestvovao je lično Norm Koger (mora da je veteran korejskog rata, jer je opsednut njime u svojim igrama); drugo, scenario je zaista prava poslastica ma koju stranu da odaberete; treće, i nama najzanimljivije, je da se kao pozadinski događaj spominje rat u Jugoslaviji, pa čak i postoji mogućnost da se veterani pobedničke strane u tom ratu nađu na korejskom poprištu kao ispomoć. Za sada nema nagoveštaja da će rat u Hrvatskoj i Bosni biti obrađen, ali na Internetu se već pojavio scenario o ratu na Kosovu. Može se skinuti na adresi www.thegamers.net/depot/depot.cgi?g=10&a=scenario&scenario.scenarioID=410. Doduše, scenario je loše ocenjen od strane „Talon Softovih” stručnjaka, što zaista i zaslužuje jer je totalno nerealan a i nezanimljiv. No već postoji najava iz samog „Talon Softa” da će još koliko najesen biti napravljena oficijelna verzija scenarija obračuna na Kosovu - Flashpoint Kosovo. Na šta će to da liči ostaje da se vidi, ali je izvesno da naši igrači neće moći podjednako hladnokrvno pratiti poruke tipa „Yugoslav 3rd Army evaporates” kao što to čine kad je reč o ostalim scenarijima za koje nismo intimno vezani. Nažalost, rat koji čovek oseti na sopstvenoj koži daleko je i od „Operational” i od „Art”. Ostaje samo „War”... Viktor TODOROVIĆ | | |
