Postoji nekakva čudna zakonitost vezana za povremene žanrovske eksplozije na tržištu igara za PC - spontani (ili namerni) talasi veoma specifičnih proizvoda, gotovo bez izuzetka savršeno kontrastni po pitanju kvaliteta i (eventualnog) probijanja novih granica. Kao što su nas pre više od godinu dana zaskočile simulacije aviona na temu WW2, kvalitetom varirajući od superiornih (European Air War), vizuelno najlepših (Jane’s WW2 Fighters), do promašaja u svakom pogledu (Luftwaffe Commander i Fighter Squadron: Screamin’ Demons over Europe), ovih dana desilo sa isto sa njihovim helikopterskim parnjacima. Umesto karea, ovog puta imamo triling: tri budžetne simulacije borbenih helikoptera izbačene su pred publiku gotovo istovremeno, neumitno vapeći za komparacijom i odgovarajućim etiketiranjem. U ovom trojnom paketu nalaze se dva puna pogotka i jedno kukavičje jaje.

Najmanji zajednički sadržalac Gunshipa!, Comanche/Hokuma i KA-52 Team Alligatora je status nastavaka odavno etabliranih igara. Istorijski rekord drži Gunship!, čiji koreni sežu u 1987. godinu i pojavu prve prave simulacije ratnog helikoptera (Gunship, bez uzvičnika), koju je nasledio Gunship 2000 na prvobitnim PC računarima. Obe su od neprocenjivog značaja za istoriju zabavnog softvera: Gunship je bio prva simulacija koja je imala nekakav oblik terenskih tekstura, istina u jednoj boji (C-64 ne bi izdržao nešto više) i kvazi-nelinearnu kampanju, dok je Gunship 2000 doneo nekoliko vrsta upravljivih helikoptera, kompleksnu strukturu misija i početke nekakve koordinacije snagama na bojištu. KA-52 Team Alligator je sledbenik Team Apachea, fenomenalne razbibrige iz leta ‘98, dok Enemy Engaged: RAH-66 Comanche vs KA-52 Hokum sledi trag Apache Havoca od pre tačno godinu dana. Startne pozicije, s obzirom na „obučenost posada” koje su ih razvijale su skoro iste. Rezultirajući kvalitet nije.

Pošto dezert ostavljamo za kraj, krenućemo sa neslanim predjelom koje se zove KA-52 Team Alligator. U pitanju je osakaćena varijanta Team Apachea, skromno grafički unapređena, ali upropašćena u svakom drugom pogledu. Katastofalni „Flight model” prvo pada na pamet. Iako autor teksta nikada nije upravljao pravim borbenim helikopterom, pouzdano zna da se savremena lebdeća oružana platforma ne ponaša kao kofer sa antigravitacionim pogonom. Bez obzira na odabrani stepen realnosti, vaše plovilo se u vazduhu ponaša krajnje nepredvidljivo: obaranje nosa pri maksimalnom gasu u prvih 30 ugaonih stepeni ne proizvodi nikakav efekat (umesto povećanja horizontalne brzine, najčešće krećete u stabilni „hover” ili svaljivanje u stranu); rotacija po horizontalnoj ravni (yaw) je previše brza i neverovatno „idealna” (možete je zaustaviti u deliću sekunde – potpuno bez inercije). Efekti dodavanja i oduzimanja gasa deluju krajnje pogrešno, a letne karakteristike izgleda da uopšte ne zavise od pojačanja „colectiva” (ugla koji kraci elise zauzimaju u odnosu na tlo, odnosno načina na koji se helikopteru daje gas): potpuno identično, veselo i bezbrižno lelujanje ostvarujete i sa 50 i 100% potiska. „NovaLogicove” pseudo-simulacije tipa Comanche dobile su konkurenta koji ih je ušio za tri koplja.

3D okruženje koje karakteriše KA-52 izgledalo bi relativno lepo da nije konstatntog treperenja slike (igru smo probali na Rivi TNT2 Ultra i Voodoou 3 2000) i veoma lošeg 3D kokpita koji negira sve prednosti ovog novog načina za prikaz table sa instrumentima: pored toga što izgleda ružno i siromašno detaljima, onemogućava bilo kakav suvisli padlocking (praćenje cilja putem auto-rotacije pogleda). Takođe, instrumenti su nečitljivi i neadekvatni (radar je potpuno beskoristan, jer ne omogućava selekciju ciljeva, niti daje osnovne podatke o njima). Otežano nišanjenje dodatno komplikuje automatski nišandžija (sedi desno od vas u kokpitu) koji nasumice odabira ciljeve bez obzira na taktičku situaciju (ne možete mu zadati prioritet vezan za stepen „opasnosti” od ciljeva u okruženju). Pošto su Samovi i protivavionska artiljerija prilično smrtonosni, možete pretpostaviti šta to u praksi znači.

Kvalitet kojim je zračio Team Apache je zadržan u svega nekoliko elemenata: detaljnom manipulacijom wingmanima u toku i između bitaka i relativno zanimljivim zapletima u kampanjama (Belorusija i Tadžikistan). U ostalim sferama sve je pošlo naopako, verovatno zbog tržišne strategije „GT Interacivea”. Po Internetu kolaju glasine da je pomenuti distributer, u cilju što šire publike, za igru u poslednji čas naložio „Simisu” da poizbacuje sve što je sugerisalo na kompleksnost, uključujući i realni „flight model”. Milioni fanova Deer Huntera moraju biti zadovoljeni, zar ne?

„Razorworks” i „Microprose” sebi nisu dozvolili ugovor sa đavolom. Gunship! i Comanche/Hokum kvalitetom, ozbiljnošću, šarmom i privlačnošću ne samo da sa solitera gledaju na Team Alligator, već predstavljaju dvostruku revoluciju u globalnom svetu simulacija. Kao prvo, obe izgledaju primamljivije od torte sa jagodama i šlagom! Kompjuterska grafika u četvrtoj godini 3D akceleracije napravila je ogroman iskorak ka skoro potpunoj realističnosti. Gunship!, kao šampion po tom pitanju, sem fotorealističnog terena donosi i najrealniju vegetaciju koju smo imali prilike da vidimo: pojedinačno drveće, proplanke, brda i doline (a naročito rečne doline) obrasle šumama različite gustine, hiperdetaljna urbana područja, izuzetno verne efekte klime, doba dana (i noći), pa čak i polutransparentnosti perspektive u zavisnosti od atmosferskih uslova (popodnevna jara na +40°C zamućuje pogled kroz nišanski periskop!). Najveću upotrebnu vrednost ima drveće, koje će vas motivisati da koristite taktiku pravih borbenih pilota: lebdenje na nivou krošnji, uz iskakanje iz zaklona flore za otvaranje vatre na iznenađenog protivnika.

Teren Comanche/Hokuma je za za nijansu manje privlačan (stvar ukusa), pa vas zbog odsustva dominantnih šuma neće oduševiti kao Gunship!. Sa druge strane, detaljnost prikaza kopnenih i vazdušnih jedinica nemaju premca. Teksture i detalji na šasijama tenkova, oklopnih vozila i brodova daleko ostavljaju iza sebe sve „dedicated” kopnene i pomorske simulacije. Zanimljivo je da oba enginea podjednako privlačno izgledaju sa bilo koje visine (naročito male), što će vas dodatno motivisati na brišući let tik iznad tla. Dodatni podsticaj da ne izigravate bombardera u visokom preletu predstavlja AI protivnika (u obe igre), koji surovo kažnjava za svako iživljavanje koje odstupa od pravila službe: protivavionskim vozilima ne treba više od nekoliko sekundi ‘locka’ za lansiranje projektila (ili topovskog rafala) koji će vas skoro momentalno oboriti. Korišćenje radarskih senki i prirodnih prepreka nameće se kao jedini recept za opstanak.

Najveća mana Apache Havoca beše kriminalno nerealna borbena realnost: više puta smo se iz bitke vraćali sa rezultatom od 7-8 oborenih aviona i dvadesetak uništenih tenkova, uz svega nekoliko ogrebotina na spoljašnjem sloju farbe. Comanche/Hokum je po tom pitanju nadrealno realniji: uspešan kill je mnogo teže postići čak i na najnižem nivou težine. Neprijatelji slede potpuno nepredvidljivu šemu ponašanja, opasni su gotovo kao u stvarnosti, tako da je eventualni uspeh ovde obogaćen ogromnom dozom satisfakcije. Gunship! odlazi korak dalje od ovoga (pogotovo ako „enemy skill” namestite na Elite), gde i rutinski borbeni let lako postaje borba za opstanak u jednom komadu.

Ključna prednost Comanche/Hokuma u odnosu na Gunship! je kolekcija predivnih i potpuno dinamičkih kampanja. Bolje od Falcona 4.0, Comanche/Hokum poseduje „living Battlefield” (bez ikakvog traga skriptovanih misija), gde se zadaci (koje možete birati) dinamički menjaju u zavisnosti od situacije na terenu. Akcije vaših kopnenih i vazdušnih efektiva, i kontramere koje preuzima protivnik često kreću u potpuno nepredviđenom pravcu, a vaše delovanje može presudno da utiče na situaciju. Gunship! poseduje poludinamičku varijantu kampanje, gde uspeh ili neuspeh u zacrtanoj misiji ima za posledicu grananje koje dovodi do različitih ishoda. Manje izazovan, ovaj princip projektovanja kampanje ima za posledicu detaljne brifinge koji u većoj meri pričaju „priču” o konfliktu čiji ste učesnik. Literarnije utemeljen, ali stvarnosno pomalo osakaćen princip koji objektivno pripada prošlosti.

Obe igre dozvoljavaju rat iz perspektive svake od zaraćenih strana. Gunship!, kao nešto „klasičnija” igra ima i manje originalan zaplet (invaziju Ruske federacije na istočnu Evropu), koju ćete ili sprovoditi u ulozi pilota Mi-28 Havoca, ili pokušati da predupredite kao američki, britanski ili nemački pilot (za komandama nekoliko varijanti Ah-64 Apachea ili Eurocopter Tigera). Comanche/Hokum, pored dve varijante sukoba na Bliskom Istoku (Jemen i Sirija) nudi i pravu poslasticu: kinesku invaziju na Tajvan (i američke protivmere), kampanju koja po stepenu zabavnosti (i aktuelnosti trenutka) nema apsolutno nikakvu konkurenciju.

Preporučujemo da KA-52 Team Alligator zaobiđete u širokom borbenom zaokretu. Gunship! i Enemy Engaged: RAH-66 Comanche vs KA-52 Hokum jednostavno morate nabaviti ako cenite svoje slobodno vreme. Bilo da ste oslobodilac ili osvajač, bitno je da se elisa okreće!

Miodrag KUZMANOVIĆ