Puteva ima raznih. Većina vodi u Rim, a poneki se pružaju i do Indije. Da ste student zaljubljen u devojku iz te daleke azijske zemlje, onda hiljade kilometara ne bi značilo ništa, pogotovo ako se u njenom životu događa nešto čudno. Zar ne biste onda učinili isto što i mlađani Fred Rejnolds, shvativši da neplanirani odlazak njegove voljene Anuše nije vezan samo za posetu familiji, već se iza njega krije nešto što može biti fatalno za njihovu harmoničnu vezu? Ne biste li pošli put Indije (uz pretpostavku da ste novac za avionsku kartu zaradili noseći, recimo, gajbe piva preko „Studentske zadruge”), rizikujući sopstvenu kožu u pokušaju da spasite svoju draganu od najgore stvari koja jednu Indijku može snaći – žrtvovanja na lomači u čast boginje Kali?

Igrati ulogu heroja u filmu koji u hodu režira sâm život nije nimalo lako, ali za ljubav voljene osobe, vredi se pomučiti. Tako nas uči istorija ljudske vrste... i firma „Microids”. Retko ko od nas se može pohvaliti da ima devojku poreklom iz Indije. Što jes’, jes’. Ali to ne znači da su iscrpljene sve mogućnosti da čovek postane heroj u očima jedne tamnopute hinduskinje, makar bila i kompjuterski generisan model.

Road to India je srceparajuća avantura koja opisuje usud devojke Anuše primorane da bira između ljubavi prema vereniku i starog zaveta kojeg su njeni roditelji dali Darmešu, lideru kulta boginje Kali. Naizgled deluje kao nove varijanta Romea i Julije, ali niti se Nju Delhi može porediti sa Veronom, niti je Fred Rejnolds, glavni junak igre, savremeni Romeo. Šekspir je uglavnom pisao tragedije, a scenaristi „Microidsa” su nesvesno od sopstvene igre napravili farsu. Bolje rečeno, tragičnu farsu.

Najbolja osobina avanture Put za Indiju je što se bavi tematikom koja je slabo zastupljena u industriji kompjuterske zabave, a odnosi se na hindu religiju, kulturu i običaje tamošnjeg naroda. Tragajući za Anušom nećete doživeti budističko prosvetljenje, ali ćete posetiti nekoliko autentičnih lokacija u Indiji, od kojih su najznačajniji čuveni Tadž Mahal i Hram boginje Kali. Igra se odvija takoreći na dva koloseka: u stvarnom životu koji pokriva urbane delove Nju Delhija, i u Fredovim snovima koji su neki put posledica prirodnog procesa spavanja, a ponekad prateći efekat nakon solidnog udarca u glavu (ko đavola izaziva, taj će ga i naći). Da bi se razlikovale scene iz stvarnosti i snova, ove druge su napravljene uz upotrebu diskretnog „halo efekta”. Kada primetite izvesna zamućenja po obodu ekrana, znajte da je sa vašim očima i skupocenim monitorom sve u redu, ali da upravo sanjate, doduše virtuelno...

Kada su u pitanju tehnički šablonizovane avanture koje u poslednje vreme masovno pristižu iz Francuske (Dracula, The Messenger, Necronomicon itd.), zasnovane na konceptu i načinu izvođenja čuvenog Atlantisa, praktično je nemoguće reći bilo šta novo. Road to India ipak unosi jednu bitnu tehničku inovaciju. Dobro poznati „game engine” koji omogućava rotaciju svake lokacije za 360° pretrpeo je malu ali, suštinsku izmenu – u potpunosti podržava 3D kartice (u Direct3D modu) i sve što one nude. U današnje vreme, kada se renderovanom grafikom postižu efekti koji su do juče bili nezamislivi, takva „novina” možda deluje smešno. Ali, ako se uzme u obzir da su 3D funkcije ovde upotrebljene za poboljšavanje tradicionalne bitmapirane grafike, stvari dobijaju sasvim drugačiu dimenziju. Road to India, u poređenju sa sličnim, da ne kažemo identičnim avanturama, deluje mekše i finije („antialiasing” je učinio svoje), omogućava bržu i prirodniju rotaciju scene, a svi likovi su potpuni 3D modeli. Radi se, dakle, o sjajnom primeru kako treba novu tehnologiju staviti u službu nečega što jeste staro i oprobano, a pri tome ne narušiti „šmek” na koji su igrači navikli.

Ali, džaba bilo sjajnih vizuelnih efekata, kada je Road to India u osnovi loša igra. Glavnu odgovornost za to snose scenaristi koji izgleda nisu imali želje da Fredovu potragu učine zanimljivom. Ona je, pre svega, kratka (sastoji se od nekoliko snova, dve scene na ulicama glavnog grada Indije, i jedne u Darmešovoj kući), izuzetno jednostavna (problemi su na nivou Diznijevih „Animated Story Book” igara; jedini izuzetak je magična kutija koju treba otvoriti pred kraj igre) i većinom totalno nerealna (nijedna banda niti drevna sekta ne bi napravile toliko promašaja za kratko vreme, koji bi omogućili jednom nadobudnom Jenkiju da bukvalno ušeta u njihovu jazbinu bez ikakvih ozbiljnijih posledica). Čitavu stvar iz čabra izvlači samo fora sa preplitanjem snova i stvarnosti, ali je to slaba uteha za načinjene propuste. Čini se da je Put za Indiju pravljen na osnovu toga kako mali Perica koji, uzgred budi rečeno, ni ne voli avanture, zamišlja jednu takvu igru. A Perica, kao što znamo, sem što ima pokvarenu maštu, nije posebno bistro dete.

Uprkos solidnoj izvedbi, Road to India ne pruža ništa više do mlake i kratkotrajne zabave što je najvećim delom posledica nespretno napisanog scenarija. A što se tiče ljudi koji misle da će na ovaj način oživeti žanr, bolje bi im bilo da se manu ćorava posla. Samo troše vreme, sopstveno i tuđe.

Slobodan MACEDONIĆ