I pored veoma podeljenog mišljenja po pitanju kvaliteta, potrošačka histerija koja je pratila originalni Commandos: Behind Enemy Lines podsećala je na grabljenje besplatnih konzumacija na nemačkim pivskim festivalima. Deca su ga kupovala i igrala manijakalnom revnošću, ne obazirući se na gomilu konceptualnih nelogičnosti, nerealnih ograničenja sposobnosti pojedinih komandosa, frustrirajuću težinu i linearni, gotovo puzzle pristup rešavanju misionih zadataka. Kritičari i ozbiljniji igrači bez sklonosti ka mazohizmu, koji su se drznuli da komentarišu njegove negativne aspekte, nisu bili ozbiljno shvaćeni. Superiorna grafika i atmosfera dobrog ratnog filma, elementi u vezi kojih su se oba tabora složila bez ostatka, nekima jednostavno nisu bili dovoljno solidna podloga za dobru zabavu. Podeljeno mišljenje istog intenziteta ispratilo je i oficijalni, stand-alone Expansion Pack godinu dana kasnije (Commandos 2: Beyond The Call Of Duty), cementirajući stavove jedne i druge strane.

U nameri da pomire suprotnosti i usput zarade još koji milion dolara, španski programeri okupljeni u „Pyro Studios” pristupili su kreaciji nastavka sa mnogo većom pažnjom, u punoj meri uvažavajući korisnički input fanova i onih koji su popljuvali original. Commandos 2: Men of Courage je na kraju ispao mnogo kvalitetniji od proste sume kompromisa. U pitanju je fenomenalna igra, jedan od retkih proizvoda koji su uspeli da kvalitetno spoje agresivnu zaraznost i veliku specifičnu težinu zadataka koji se stavljaju pred igrača.

3 masivna instalaciona CD-a na kojima igra dolazi, začudo, ne kriju gomilu FMV sekvenci, već isključivo esencijalne komponente vezane za konkretne misije. Tačno 2 GB frapantno detaljnih 2D terena, 3D modela vaših junaka i mnogobrojnih protivnika, ukomponovanih sa genijalnom muzikom svedoče o trogodišnjem trudu talentovanih Španaca. Iako originalni Commandos čak i po merilima koja važe u 2001. još uvek izgleda veoma lepo, kvalitet grafike koja krasi dvojku čini svako poređenje izlišnim – u pitanju je najlepša dvodimenzionalna grafika ikada viđena u nekoj igri. Kao slanina u pasulju, ovako lepu grafiku je radi bolje preglednosti moguće rotirati u četiri različita ugla, kao i proizvoljno zumirati/odzumirati (istini za volju, pri maksimalnom zumu pikselizacija je previše izražena). Unutrašnjost svih građevina, u kojima ćete provesti bar 50% igre, urađena je kompletno 3D, što znači da pri rotaciji pogleda niste ograničeni na četiri fiksne pozicije. Veoma lepo, još više korisno, radi bolje preglednosti pri izvođenju komplikovanijih akcija.

3D modeli vojnika i vozila su posebna priča, a detaljnost prikaza svake zamislive borbene situacije je prosto neverovatna. Uzmimo za primer prvi i drugi nivo igre (baza nemačke podmorničke flote). Stražari patroliraju, konstantno se osvrću, gledaju na sat, saginju se, protežu noge... Na drugom kraju nekoliko oficira čita novine, jedan čisti pušku, drugi puši cigaretu, narednik komanduje grupom vojnika koji rade jutarnje vežbe, radnici čačkaju oko instalacija, koriste alat, brišu znoj sa čela, međusobno razgovaraju... Sve sumnje da je to prerenderovana animacija razvejaće eventualni znak za uzbunu, kada će se svaki od njih manuti ćorava posla i frejm po frejm potrčati u pravcu gde se nešto dešava, potežući oružje u letu. Granice vizuelne dopadljivosti još jednom su pomerene i neće biti nimalo lako prestići ih.

Istini za volju, mnogo je lakše uraditi dobru grafiku, nego umešno projektovati sadržinsko meso igre, napraviti je izazovnom (ne i nervirajuće teškom), a istovremeno zabavnom, zaraznom i trudo-plodonosnom (osećaj nadimanja u prsima nad odjavnom špicom misije, nagradom za nekoliko sati razbijanja glave, znojenja, grickanja noktiju i nebrojenih učitavanja pozicije). Commandos 2, za razliku od keca, poseduje tri nivoa težine, isključivo diferenciranih po stepenu osetljivosti protivnika na vaše prisustvo. Na normalnom nivou, uletanje u vidno polje stražara (bledozeleni deo, kada ste uočeni, ali ne i prepoznati) ne podrazumeva automatski „Halt, Banditen!”, već vam daje nekoliko sekundi da se kulerski sklonite u stranu, sagnete, pribijete uz zid ili uletite u prirodni ili veštački zaklon. Pri tome vam znatno pomaže automatska identifikaciona linija od stražarevih očiju ka vama (dok je plava, sve je u redu; crvena podrazumeva uzbunu ako se istog trenutka ne sklonite iz vida).

Tim iz prethodnih nastavaka obogaćen je dvojicom pridošlica. Okretni francuski lopov Lupin i bulterijer Whiskey donose sopstvene galerije sposobnosti koje će vam itekako biti potrebne. Izrazita novina i elemenat koji poništava veći deo kritika prethodnih nastavaka je unifikacija sposobnosti komandosa, kao i nekoliko puta veći broj akcija koje svako od njih može da preduzme. Recimo, sada svi mogu da plivaju i rone (marinac-specijalista može da ostane pod vodom koliko želi, dok ostalima energija progresivno opada). Gotovo svi operativci mogu da onesveste protivnika (nova opcija), vežu ga, oduzmu oružje i uniformu (takođe novina) i prenesu na mesto gde ga niko neće tražiti (sa izuzetkom Lupina, koji ne može da vezuje). Zelena beretka, Sapper i marinac mogu da koriste sve vidove naoružanja (pištolje, šmajsere, puške, s izuzekom bazuke, bombi i eksploziva koji su rezervisani za Sappera, i snajperske puške kojom rukuje samo snajperista). Svi mogu da se preruše u uniforme skinute sa protivnika, mada samo famozni špijun Spooky može da se sasvim približi i zavara vojnike i podoficire (ostali bivaju prepoznati kada uđu u tamnozeleno vidno polje, a i uniforma im se posle nekoliko minuta „potroši”). Svi mogu da upravljaju jednostavnijim vozilima (kamion, automobil i sl.), dok je kontrola tenkova i oklopnih transportera rezervisana samo za Drivera.

Interakcija sa terenom i dodatne sposobnosti personala dodatni su plus. Svaki komandos može da se (standardno) sagne, puzi i kreće pribijen uz zid (novina) kada ga je znatno teže primetiti. Špijunu je pridodata opcija da, pored uobičajenog skretanja pažnje neprijatelju, oblačenjem oficirske uniforme može da ga natera da gleda u tačno određenu stranu, pa i da mu naredi premeštanje na određeno mesto (ovo poslednje je vrlo korisno za navlačenje jednog po jednog stražara u zamku). Marinac, koji je stekao sposobnost bacanja noža postaje jedan od smrtonosnijih likova u igri, jer omogućava trenutnu i tihu likvidaciju protivnika na distanci (tu je i opcija za korišćenje kuke za penjanje). Snajperista, lopov i zelena beretka mogu da se penju po telefonskim stubovima i dislociraju izvan vizuelnog domašaja straže (otvaranjem vatre sa visine snajperista postaje znatno efikasniji, s obirom na odsustvo prepreka). Lopov može da ulazi kroz prozor, obija sefove, proizvoljno se vere po zidovima i zavlači u uske prolaze (da može da vezuje i koristi oružje, bio bi najmoćniji lik u igri). Simpatični pas će vam sjajno poslužiti za razmenu stvari u inventaru (još jedna sjajna novina) međusobno udaljenih komandosa, kao i za skretanje pažnje protivnika lajanjem (svaki komandos poseduje pištaljku kojom ga je moguće pozvati).

Iako se igra sastoji od samo deset misija, svaka od njih zahteva višečasovnu, pa čak i celodnevnu mentalnu gimnastiku. Borbene zone su ogromne, s obzirom da ćete u većini slučajeva akcije preduzimati izvan i unutar građevina. Živopisne lokacije kojima je dodato i par dalekoistočnih čine doživljaj raznovrsnijim. Ovde ćete se, za promenu, oprobati i u nadmudrivanju s Japancima.

Usložnjavanje komandoskih akcija zahtevalo je i delimični redizajn korisničkog interfejsa koji je, s obzirom na okolnosti, pomalo nepotrebno usložnjen. Igranje samo pomoću miša više nije moguće: gotovo svaka od različitih akcija podrazumeva pritisak na tačno određeni taster od dvadesetak mogućih. Prilično je nezgodna činjenica da default taster za napad (‘A’) kod svakog komandosa podrazumeva drugačiji tip oružja, nezavisno od onog koje je trenutno selektovano. Na primer, ako odlučite da iza ugla uletite u grupu Nemaca vodeći beretku, Sappera i marinca s namerom da ih izrešetate koncentisanom vatrom iz dva šmajsera i jedne puške, pritisak na ‘A’ će rezultirati promenom defaulta na noževe i bombe; ako stisnete hot-key ‘M’ (šmajser), lik koji ga ne poseduje (nosi pušku, na primer) neće otvoriti vatru! Takođe, komandosi ni ovoga puta sami ne odgovaraju na vatru (osim ako ne koristite opciju standing coverage, koja podrazumeva pritisak na ‘X’ i ne omogućava automatsko hvatanje zaklona). Svi će mirno stajati dok ga Nemci ili Japanci pune iz daljine, ili mlate pesnicama s pola metra razdaljine! Konstantni bejbisting svakoga od njih može vas veoma brzo zamoriti.

Putanja i načini na koji se pojedina misija može rešiti ovoga puta daleko su nelinearniji. U većini slučajeva imaćete potpunu slobodu da sami birate između nekoliko mogućih taktičkih opcija, zavisno od sposobnosti, afiniteta i, naravno, strpljenja (posle nekoliko sati klanja iz zasede, verovatno ćete ubrzati stvar opštim puškaranjem, bez obzira na posledice). Za razliku od prethodnih igara, gde je dizanje uzbune podrazumevalo siguran poraz neprekidnim talasima patrola koje su kuljale iz zgrada i ni iz čega, ovde je broj neprijatelja ograničen (možete ga proveriti šunjanjem i brojanjem, ako vas baš pretereno zanima).

Kooperativni multiplayer je opcija koja kod ovakvih igara itekako ima smisla. „Host” igrač najpre mora da kompletira singleplayer misiju, posle čega mu se drugari mogu pridružiti u ulozi ostalih članova tima (lokalna mreža ili dobra Internet konekcija se podrazumevaju).

Zabava na duge staze - izazov za strpljive i sposobne, s obzirom na odsustvo sličnih igara još dugo će ostati na vrhu liste popularnosti.

Miodrag KUZMANOVIĆ