 Roman Roberta Luisa Stivensona „The Strange Case of dr. Jekyll and mr. Hyde” i istoimeni film Viktora Fleminga iz 1941. godine sa Spenserom Trejsijem u glavnoj ulozi, poslužili su francuskoj firmi „In Utero”, koju poznajemo po ne baš uspešnoj kompjuterskoj adaptaciji Homerove „Odiseje” (Odyssey: The Search for Ulysses), kao podloga za arkadnu avanturu Jekyll & Hyde. Smeštena u mračno okruženje Londona s kraja devetnaestog veka, igra se samo površno naslanja na roman, crpeći iz njega pre svega ideju i glavne likove, dok se sama radnja, koja je plod programerske fikcije, vrti oko otmice malene kćerke doktora Džekila i njegovih napora da otmičarima uđe u trag, uz neizbežnu osvetu koja ide s tim. Dakle, tipičan holivudski zaplet, koji nimalo ne odgovara klasiku horor literature, ali zato perfektno pristaje kompjuterskoj igri.
Kada je R. L. Stivenson osmišljavao ekscentričnog lekara s podvojenom ličnošću čija se tamna strana budi nakon konzumacije „magičnog” eliksira, nije mogao ni da sanja da će jednog dana grupica Francuza njegovu stvaralačku viziju izvrnuti naopačke, praveći od nje crnohumorni crtani film u tri dimenzije. Jekyll & Hyde je još jedan u nizu uglavnom neuspešnih pokušaja da se zaradi na konceptu Tomb Raidera (malo avanture, malo skakanja i trčanja, malo borbene akcije), čak i kada je takvo izvođenje nespojivo s temom. Kroz simpatično i šareno karikaturalno 3D okruženje (ni nalik na turobnu atmosferu kojom odiše originalna priča), igrač vodi uglađenog „docu” ili pak njegovog antipoda, grotesknog siledžiju, kojima je zajednički cilj da umlate što više mrskih protivnika, uglavnom pacijenata pobeglih iz duševne bolnice, uličnih napasnika i drugih predstavnika najnižih društvenih slojeva viktorijanske Engleske. Reklo bi se čisti déja–vu, i to sasvim prosečan, da nije jednog detalja. Naime, igrač može kontrolisati transformaciju doktora Džekila u gospodina Hajda, ali zato povratak u normalno fizičko stanje spada u slučajne događaje. Ovakav pristup omogućio je specifičnu vrstu nelinearnosti, ne toliko u smislu toka kojim se razvija priča, već u pogledu metodologije kojom se rešavaju neki problemi, uključujući i borbu sa protivnicima. No, i pored svega, radi se o prosečnoj igrici. Šteta je što je jedna zahvalna tema upotrebljena na neprimeren način. Slobodan MACEDONIĆ | | |
