U Kobi, svetoj knjizi zakona sultanata od Akabe jasno stoji: „Sultanova kćerka mora pronaći izabranika svoga srca i udati se na svoj dvadeseti rođendan, ili će biti proglašena za Al Jotani (devojku sa ulice) i izgnana iz kraljevstva, bez ikakvih plemićkih prava... U slučaju smrti sultanove, presto preuzima najstariji sin, ili bračni drug najstarije kćerke, ako muški naslednici ne postoje.”

Mladi Ali, hrabar, snažan, lep i nadasve omiljen među ženama, želi da postane sultan, ali mu se na putu do trona isrečava zli veliki vezir koji ima iste ciljeve, kao i činjenica da sadašnji sultan i njegova žena imaju petorke, odnosno pet kćerki rođenih istog dana. Da bi sebi obezbedio titulu sultana, Ali mora da oženi svih pet devojaka, što neće biti nimalo lak posao.

Muscade, Melissa, Hellebore, Spiruline i Guarana (sada barem znamo odakle imena za popularne proizvode naše privrede), poseduju sebi svojstvena osećanja i običaje. Muscade je sjajna igračica, Melissa sultanova mezimica i najpametnija među princezama, Hellebore vatreni borac preke naravi, Spiruline romantik u duši, svira flautu i u stanju je da satima šeta po vrtovima palate, a Guarana je fascinirana Afrikom i želi da putuje u Egipat. Svaku od ovih princeza Ali će morati da impresionira na poseban način i na kraju je oženi.

Aktivni deo igre Arabian Nights počinje kada jedne tople večeri naš poligamista krene na sastanak sa Melisom. Stvar kreće naopako i Ali uviđa da trnoviti put do prestola mora očistiti koristeći svoju vernu sablju, nekoliko eksplozivnih sredstava, dosta magije i ruke junačke.

Izvođenje je u trećem licu, kameru slobodno rotirate putem miša. Iako na početku deluje kao potpuni klon Tomb Raidera postavljen u ruralno arapsko okruženje, ovu igru „Silmaris Developmenta” od „Eidosovog” hita odvajaju scene borbi u kojima Ali prezentuje impozantne sposobnosti, poznavanje borilačkih veština i magijske moći. Ali poseduje nekoliko osnovnih udaraca, par specijalnih, kao i kombo-hitove koje postiže direktnim kombinovanjem drugih poteza, čime postiže da sa nekoliko veštih pokreta svakog protivnika pošalje Bogu na istinu. Pored direktne borbe, kada ustreba, naš junak može „baciti” i pokoju magiju: za zaštitu sopstvenog lika i povećavanje snage, potom magije za napad na protivnike uz pomoć najrazličitijih magijskih projektila, za gledanje u budućnost, kao i one koje na neprijatelje deluju na psihičkom nivou.

Misije, iako u startu izgledaju ambicioznije, na kraju se, nažalost, svode isključivo na otvaranja vrata i tamanjenja neprijatelja. I tako kroz svih sedam epizoda. Tu i tamo, pojaviće se po koja statua u koju treba ubaciti poseban ključ, ili natpis koji treba pročitati pa ga primeniti na potpuno drugom kraju nivoa, ali takve „glavolomke” neće čak ni početnike naterati da pomisle kako u ovoj igri ima još nečega sem beskrupulozne tabačine.

Kretanje nije ograničeno, pa će tako Ali trčati, skakati, puzati, klatiti se tamo-amo po kristalnim lusterima i izvoditi poteze koji ga više karakterišu kao akrobatu pobeglog iz cirkusa negoli kao hrabrog junaka.

Primetićete da je veoma teško zadati udarac neprijatelju koji nije iste visine kao Ali. Još jedna loša strana jeste da Ali prilikom kretanja napred-nazad, kada se pomera u stranu, više podseća na pionirske poduhvate izrade robota sa ograničenim i istrzanim pokretima, nego na atletu koji se do samo pre nekoliko trenutaka njihao po lusterima. Ovakva ograničenost pokreta predstavlja smetnju kada na vas naleti više protivnika.

Grafika je isčupana sa početka 3D akceleracije i toliko je loša da ćete na momemte pomisliti kako ste igru slučajno vratili u softver-režim, ali će vas pokoji specijalni efekat opomenuti da je sve u redu i da je 3D rendering uključen. Nažalost, izgled igre je toliko loš da često nećete videti protivnike na većim razdaljinama, a u blizini ćete razaznati da vas nešto napada, ali kako izgleda, prava je zagonetka.

Muzika vuče na orijentalne tonove, ali pored osnovne primamljivosti, počinje da odbija od sebe već nakon nekoliko minuta, isključivo zbog toga što se nekoliko istih tonova konstantno vrti u krug, što je prilično iritirajuće već posle trećeg ili četvrtog ponavljanja.

Pri startovanju igre dočekaće vas nezgodno seckanje koje se neće ispraviti čak ni kada rezoluciju smanjite u 640x480, a sve to na referentnom računaru sa 900 MHz, 256 MB RAM-a i GF2 grafičkom karticom. Čak se ni promenom kompletne igračke platforme problem ne rešava, što nas navodi na zaključak da u „Silmarisu” uopšte nisu vodili računa o optimizaciji igre.

Ako kojim slučajem nabavite Arabian Nights, posle pet minuta igranja uhvatićete sebe kako piljite u ekran ne biste li provalili kuda treba ići. Uskoro će oči početi da vas bole od naprezanja, što je siguran znak da iz Arapskih noći hitno treba izaći, a CD izvaditi iz drajva.

Milan ĐUKIĆ