Digitalni prepev WWII pucačine iz prvog lica sa Sony Playstationa na PC? Fenomenalan, preko očekivanja uspeo proizvod, kvalitativno srodan novom Wolfensteinu i totalno različit od gadnih portova na koje smo navikli!? Jesmo li iznenada kolektivno uvučeni u četvrtu dimenziju ili paralelni univerzum? Da se nisam bolno uštinuo za butinu, mislio bih da još uvek spavam.

Medal of Honor je, ma kako čudno zvučalo, dobro poznati (i još bolje prodavani) FPS serijal sa „Sonyjeve” igračke stanice. Licenca za jedan od naslova iz uspešnog niza pala je u šake „Electronic Artsa”, koji je iskoristio kombinaciju enginea Quake 3 Arene i tematsko/sadržajnu postavku sa konzole, kreiravši izuzetno parče zabavnog softvera čiji kvalitet dobija na intenzitetu činjenicom da nam je došao u prilično sušnom, postnovogodišnjem periodu.

Poređenje sa Return to Castle Wolfensteinom zaista je neumitno: obe igre koriste potpuno isti engine, dele istovetni vremenski period i okruženje, bazirane su na pustolovinama super-Amerikanca koji menja kurs i tok rata ličnim akcijama... Poslednje poređenje ima najviše smisla, zbog sličnog odsustva identifikacije sa glavnim protagonistom. Kao i B.J. Blaskowicz, naš domaćin, poručnik Majk Pauel (Mike Powell) je mutavi, depersonalizovani kosilac nacista, koji, sem što stenje kada ga pogađaju, ne progovara ni reč. Come on, programeri! Da li je neko od vas igrao No One Lives Forever, Blood 1 & 2, Max Payne...? Dajte malo ličnosti, ćutolozi su tako passé.

Podeljen na šest velikih misija sa po nekoliko celina (grubo rečeno, oko 20 nivoa), Medal of Honor: Allied Assault će vas staviti u nekoliko uloga: bićete diverzant, jurišnik i likvidator. Određeni broj misija počinje skriptovano sa vama kao delom tima (koji uz put izgine, pa kompletiranje zadatka ostaje vama na duši), dok će se većina svesti na samostalno tamanjenje horde nacista (ponekad ćete imati i saputnika: savezničkog kolegu komandosa sa kojim provaljujete u pustinjsko utvrđenje, oborenog pilota koga ćete evakuisati do francuskih „otporaša”...). Misije su tematski relativno raznovrsne, ali su konceptualno veoma slične: nađi određeni predmet (dokumenti, eksploziv...), eventualno ga primeni (podmetni eksploziv na tenkove, iskoristi dokumente da zezneš nemačku stražu...) i beži. Fenomenalni izuzetak (uz nekoliko drugih) jeste iskrcavanje na Omaha plažu u Normandiji, totalno preslikano iz prvih 15 minuta „Spasavanja redova Rajana”. Čak su i dijalozi i lokacije isti: komentarisanje zašto tenkovi nisu stigli, bušenje bodljikave žice bangalorima, juriš na mitraljesce u podnožju bunkera uz neizbežni „Covering fireee!” Toma Henksa. To sjajno iskustvo će vas nakostrešiti, pogotovo što dolazi posle dva „klasična” nivoa solo napucavanja po nemačkim bazama.

Audio-vizuelna komponenta i budžetska raskoš projekta su, u slučaju igara koje izdaje „EA”, više nego standard. Iako fenomenalnog teksturiranja, efekata magle i dinamičkog svetla iz RTCW-a ima u nešto manjoj meri, skeletalne animacije likova, njihov način kretanja, odbrane, napada i umiranja naprosto su fantastični! Vešto korišćenje motion-captured pokreta i enginea koji dozvoljava separatnu kontrolu tela, glave i udova kreiralo je borbene scene koje se u maloj meri razlikuju od klasičnih ratnih filmova. Svaki protivnik na pogotke reaguje nešto drugačije: pogodak u glavu većinu će sastaviti sa zemljom; nekome će samo pasti šlem, nekog će pogodak samo ošamutiti, pa će prestati da gađa ili će rešetati nasumice; rafal u Švabu na platformi će rezultirati klasičnim previjanjem preko ograde i padom u dubinu uz neizbežno „aaaghhh!” (scenski pokret do perfekcije razvijen u „Povratku otpisanih” :)). Kada ovoj lepoj i šarenoj slici dodamo i sjajan protivnički AI, koji ne juriša bezglavo, prepoznaje i beži od bačene granate (nekad vam je i vrati!), koristi svaki raspoloživi zaklon i nekakav oblik timske taktike, dobićemo celovitu sliku jednog sjajnog, raskošnog i uzbudljivog shootera najnovije generacije.

Prijatna promena u odnosu na RTCW je što se nemački vojnici deru na nemačkom (i to sa popularnim teškim akcentom). Tu je i totalna „straight” orijentacija igre - Medal of Honor nema okultnih ili SF elemenata, cyber-vojnika ili zombija. Tu su samo Germani sa šmajserima, puškama i snajperima, poneki tenk, ariljerijsko oruđe ili avion. Klasika koja odmara dušu i telo.

Ono što vas potencijalno može odbiti od ove frapantno dobre pucačine (pored pacifizma, što je izlečiva bolest) je činjenica da se radi o hardverski izuzetno zahtevnoj igri. Uboga raja koja još uvek koristi TNT 2 Vante i M64, Voodoo 3 i slične akceleratore ovde nema šta da traži.

Miodrag KUZMANOVIĆ