Sve u vezi igre Dark Planet čini se već viđenim – od neupečatljivog imena, preko neoriginalne premise, pa sve do igračke atmosfere. Dark Planet svojim sveukupnim prilazom neodoljivo podseća na RTS-ove od pre nekoliko generacija, a možda najviše liči na podgrejani Starcraft.

Okosnicu priče čini Natrolis, rajska planeta netaknute biosfere i bogata resursima. Za nju su se, otprilike istovremeno, živo zainteresovale tri moćne rase: tu je ljudska vrsta, reprezentovana Kolonistima, koja se pre svega oslanja na tehnologiju i nauku (hm, Starcraftovi Terrani?); zatim su tu Dreil, krvoločna insektoidna rasa koja hara galaksijom ostavljajući za sobom potpuno uništene planetarne sisteme (Zergovi?); i najzad, treća rasa Sorin, neka vrsta spiritualnih gmizavaca sa visokorazvijenim samurajskim kodeksom (je li to neko rekao Protoss?). Kako to već biva, pošto je svaka od ovih rasa ksenofobična, a uz to i izrazito posesivna, trosmerni rat do potpunog uništenja neizbežno izbija.

Kao i u svakoj RTS igri (otkad je izašao Dune II), i ovde je potrebno sakupljati resurse u cilju vojnog i tehnološkog napretka. Za razliku od ostalih igara, međutim, Dark Planet sadrži čak četiri različite sirovine (drvo, kamen, kristal, gas), s tim što je svakoj rasi potrebno samo po dva. Na ovaj način se ostvaruje zanimljiva dinamika između rasa – na primer, u multiplayer igrama, Dreil i Kolonisti će morati da se nadmeću za zalihe kristala, dok Sorincima ovaj resurs uopšte ne treba. Pored osnovnih resursa za izgradnju, svaka rasa koristi još po jedan za unapređenje magije, čini i nauke. Za Koloniste je to nekakav podzemni gas; Dreil moraju da zamotavaju mrtve neprijatelje u čaure i odnose ih u svoju jazbinu na „topljenje”, dok se Sorin radnici mole pred oltarom zarad podizanja nivoa duhovnosti. Mora se priznati da je sistem resursa originalan i detaljno razrađen.

Instalacije i jedinice svake od tri rase osmišljene su manje-više standardno. Kolonisti su konceptualno najdosadniji: marinci strpani u nabudžene oklope sa ogromnim puškama i minobacačima, zatim razne letelice, mechovi, svi standardni SF klišei su tu. Dreil su daleko zabavniji: njihovi crno-žuti ratnici su natrpani bodljama, kandžama i zubima. Neke od jedinica možda isuviše liče na mutirane ose, ali je svejedno moćan osećaj upravljati ovim insektoidnim hordama. Sorin, pak (kojima inače Natrolis i pripada), predstavljaju blatantno kopiranje srednjovekovnog Japana – ne samo da su njihovi gušteri-ratnici obučeni u ekvivalent samurajskih oklopa i naoružani katanama i strelama, nego čak i njihove zgrade izgledaju vrlo ruralno, sa krovovima od pečene gline. Od tri rase, Sorin se najviše oslanjaju na magiju.

Vizuelno, Natrolis izgleda odlično. Sada je maltene postao RTS standard da novi naslovi u ovom žanru budu odeveni u svetlucavo 3D ruho, i Dark Planet po tom pitanju ne zaostaje. Prijatno iznenađenje predstavlja podrška za hardverski T&L. Mape su šarene i pune detalja, krošnje drveća se blago njišu na povetarcu, dok se površina vode uverljivo mreška; razna divljač, po temperamentu nalik velikim zelenim kravama, tumara unaokolo po mapi i gleda svoja posla; druga, zubata divljač ih lovi. Ako se igra ubrza do maksimuma, primetna je smena dana i noći, sa pratećim kaleidoskopom boja. Zapravo, voditi formaciju vojnika po mapi u ovakvim uslovima, gde se klobuci krošnji njišu kao u transu a boje neprestano menjaju, prilično je nadrealno iskustvo.

Vaš pogled na ovaj svet je ortogonalan i 3/4 vertikalan, što asocira na starije 2D naslove. Moguće je pomerati, rotirati i zumirati kameru prema želji, mada ne postoji onaj isti osećaj slobodnog leta kao kod, recimo, Warrior Kingsa. Uostalom, ubrzo postaje jasno da je osnovni pogled i najpraktičniji – iako mu možda fali nešto dinamike, u najvećem broju slučajeva default pogled pruža najbolju preglednost.

A upravo je preglednost situacije konstantan problem. Neke jedinice se međusobno ne razlikuju najbolje, a nisu ni u dovoljnoj meri istaknute u odnosu na šarenu pozadinu. Pored toga, ko god da je dizajnirao interfejs, izgleda je bio naklonjen ikonicama – ima ih mnogo, u svakom mogućem kutku, neujednačenog dizajna i različitih nivoa opravdanosti. Zašto je, na primer, potrebno da svaki vojnik u numerisanoj grupi ima čak tri ikonice iznad glave? Krajnji rezultat je da se od silnih ikonica ponekad ništa ne vidi. Još nekoliko sitnijih propusta ukazuje na činjenicu da su dizajneri ozbiljno zakazali što se interfejsa tiče. Pored single-player kampanje, podržani su svi standardni multiplayer modovi.

Dark Planet je osrednja igra koja je mogla postići mnogo više da su neki aspekti bolje rešeni. Šteta je što se „UbiSoft” nije postarao da i tu preuzme ideje iz dosadašnjih ostvarenja. Na kraju krajeva, imitacija u ovoj industriji ne mora da bude loša stvar.

Đorđe NAGULOV