Perjanica prolećne ofanzive superkvalitetnih proizvoda dolazi iz „LucasArtsa” u obliku trećeg nastavka sage o najnedisciplinovanijem Džedaju u galaksiji. Kajl Katarn, zvezda Dark Forcesa i Jedi Knighta (i mission packa Mysteries of Sith), odenut u ruho Quake 3: Team Arene uspešno popunjava zjapeću prazninu u svetu visokobudžetnih FPS-a, koji posle Medal of Honor: Allied Assaulta ništa kvalitetno nije udostojilo prisustva (ako ne računamo mlaki i bagoviti C&C Renegade).

Tačka u Star Wars timelineu u kojoj je smešten Jedi Outcast mnogo je više u „plusu” nego u slučaju bilo koje igre iz iste franšize do sada. Devet godina posle dešavanja u Jedi Knightu i mnogo više od bitke za Endor, Nova Republika u dobroj meri uspeva da zavede pravedan red u Galaksiji. Han i Leja imaju troje dece, Luk Skajvoker uspešno rukovodi akademijom za Džedaje na Javinu IV, Admiral Akbar je otišao u penziju... Poslednji ostaci poražene Imperije, organizovani u pokret pod nazivom „Remnant”, zakuvavaju sukobe manjih razmera na spoljnom prstenu galaksije, pokušavajući da gerilskom taktikom, nalik na nekadašnji Savez pobunjenika, ugroze novouspostavljeni poredak. Kajl Katarn provodi dane kao plaćenik u službi Republike, odavno odbacivši puteve Džedaja pošto mu je malo falilo da pređe na tamnu stranu sile (setite se kraja Mysteries of Sith). Stvar se menja iz osnova kada izvesni Desan, jedan od poslednjih tamnih Džedaja, smisli plan za brzu revitalizaciju starih zala...

Govoriti o zapletu koji prati dešavanja u igri u ovom slučaju je vrlo nezahvalan posao. Priča je prepuna obrta, a izmene u gameplayu uzrokovane su iznenadnim literarnim zaokretom čije bi vam obznanjivanje sigurno pokvarilo užitak (na primer, kako i zašto Kajl odlučuje da ponovo postane Džedaj; kada i kako vraća davno zaboravljene moći). Na samom početku, naš pomalo ostareli junak ne predstavlja ništa više od običnog komandosa, veštog u upotrebi blastera i termalnih detonatora, ali potpuno odvojenog od Sile i svetlosne sablje koju mu čuva Skajvoker. Jedan događaj na kraju četvrtog nivoa prisiliće ga da ponovo razmisli o slatkom zovu sveprožimajućeg energetskog polja.

Jedi Knight II: Jedi Outcast predstavlja mnogo više od puke (mada supernabudžene) pucačke igre. Pored refleksa i veštine u sklanjanju ustranu (strejf), od vas će se tražiti i dobra doza perceptivne inteligencije, mašte i inventivnog razmišljanja. Mnoštvo najrazličitijih zagonetki i gotovo arkadno-avanturističkih elemenata često će stajati između vas i otključavanja puta za dalji napredak po nivoima. Kao i u prethodnom nastavku, ponekad ćete se zaista namučiti da provalite adekvatan način za prevazilaženje problema (već na kraju prvog nivoa je jedna ozbiljna glavolomka). Kada konačno dobijete moći Džedaja, dobićete i adekvatna logičko/perceptivna iskušenja. Situacija će postati teža zbog većeg broja opcija koje treba isprobati.

Borbene kombinacije korišćenja oružja i moći lagano će rasti srazmerno vašem prosecanju puta kroz igru. Uobičajeni arsenal, koji uključuje standarni blaster i imperijalnu pušku, Čubakin energetski samostrel (Wookie Bowcaster) dopunjen je sa nekoliko unikatnih novina: Flechette Rifle, puška koja ispaljuje metalne strelice; Imperial Heavy Repeater, jača verzija automatskog blastera; Pulse Rifle, neka vrsta energetskog snajpera. Uz to vam sleduje i nekoliko varijanti eksploziva, mina i granata, kao i lanser projektila i još interesantnih sitnica. Zajednička karakteristika svog dalekometnog naoružanja jeste ograničena upotrebna vrednost i odsustvo univerzalnosti. Iako svako od njih poseduje primarnu i sekundarnu opciju za otvaranje vatre, sva su veoma neprecizna pri rafalnoj paljbi i, u globalu, nedovoljno efikasna za blisku borbu sa mnoštvom protivnika. Ovo deluje pomalo veštački (laser kome je potrebno računati preticanje?), ali je u funkciji motivacije za korišćenjem svetlosne sablje i moći Džedaja.

Fenomenalno rešena upotreba sablje čini 50 odsto ukupnog šmeka igre. S njom u ruci automatski odbijate pucnjavu blastera koji vam dolaze u susret, većinu neprijatelja možete saseći jednim zamahom, a njeno korišćenje predstavlja jedinu opciju za borbu s protivničkim Džedajima. Vaša veština s ovim plemenitim oružjem rašće u skladu sa napretkom kampanje. Pored unapređenja defanzivnih sposobnosti (odbijanje istovremene višestruke paljbe u vašem pravcu), poboljšavaće se i tehnika i kvalitet napada. Tri kvalitativno različita nivoa agresije svetlosnom sabljom možete po želji menjati u svakom trenutku, zavisno od situacije, vrste i kvantiteta protivnika s kojima se suočavate (brzi zamasi koji ne pričinjavaju puno štete, sporo ali ubitačno mahanje u širokom luku i zlatna sredina).

Aktiviranje sablje stavlja vas u perspektivu trećeg lica, što je veoma efektno i nadasve korisno radi pregleda neposrednog okruženja. Kada se malo izveštite, bićete zaista u stanju da kreirate scene koje po intenzitetu i uzbudljivosti nimalo ne zaostaju za onima koje su viđene u filmovima: skokovi sa prevrtanjem iznad protivničkih glava, dočekivanje na noge uz istovremeno odbijanje paljbe, oštar zamah koji otikida ruke dvojici stormtroopera, odgurivanje i privlačenje oponenata korišćenjem moći i hvatanje poslednjem preživelog u dartvejderovski „force grip” (gušenje i krkljanje, ali bez teškog disanja iz maske).

Nažalost i za razliku od prethodnog nastavka, ukinuta je svaka nelinearnost u individualnom projektovanju daljeg razvoja i izbora moći kojima raspolažete (dodeljivanje zvezdica i jačanje pojedinih moći na uštrb drugih). Opcija za prelazak na tamnu stranu, kao i mogućnost alternativnog završetka igre više ne postoji. Ovakva koncepcija igru čini fokusiranijom, a i posao programera vezan za skriptovanje nivoa bio je znatno lakši (što treba pozdraviti, inače bismo igru dočekali u svitanje nove 2003. godine).

Moći su standardne: odgurivanje, privlačenje, dalekometno skakanje (pasivna veština koju ne treba posebno aktivirati), meditativno ozdravljivanje, mentalno zaluđivanje (protivnika), munje... Svaka od njih je, kao i veština sa sabljom, gradirana na nekoliko kvalitativnih nivoa koji automatski rastu (na primer, od slabašnog Pusha koji baca na leđa jednog protivnika, pri kraju igre ćete imati Silu koja baca na patos čitavu falangu). Kombinacija moći i sablje je nezamenljiva u borbi, mada će vam Sila u mnogo navrata poslužiti za prevazilaženje logičkih problema (pritiskanje udaljenih prekidača, mentalna kontrola nad likom koji treba da vam otključa vrata). Negde u drugoj polovini igre totalno ćete utripovati da ste Džedaj, potpuno zanemarivši bilo kakvo energetsko oružje (upotreba istog biće vam ispod časti). Autorima igre treba odati priznanje na uspešno postignutoj motivaciji.

S obzirom da koristi engine Quake 3: Team Arene, pomalo čudi ekstremna hardverska zahtevnost igre (optimalna konfiguracija iz igrometra je dobra za 640 x 480 sa minimumom detalja). Iako grafički deluje malčice zastarelo u poređenju sa aktuelnim međašima vizuelne ekstravagance (Wolfenstein i Medal of Honor), konceptualni dometi i sveprisutni duh „Zvezdanih ratova” čine Jedi Knight II apsolutnim dobitnikom u svim kategorijama koje su relevantne za ocenjivanje.

Miodrag KUZMANOVIĆ