Zaostavština koju smo nasledili od originalnog Unreala jedna je od impozantnijih na bogatom tržištu first person shootera za PC. Probijanje granice glamuroznosti i vizuelne dopadljivosti uz potpuno odsustvo kompasa o prosečnom hardveru kojim igračka populacija raspolaže je trend od koga su posle „Epicovog” poduhvata mnogi razvojni timovi prestali da zaziru. Unreal i njegova klet predstavljaju prekretnicu koja je označila početak frenetične borbe za što jači kompjuter i prelazak sa sanjivih novogišnjih hardverskih pazara na polugodišnje (ili čak tromesečne) cikluse nadogradnje. Zahvaljujuću Unrealu, igranje na PC-u postalo je sinonim za skup sport, po troškovima na godišnjem nivou savim blizak tenisu.

Ova tema značajnija je nego što izgleda. U proleće 1998. godine, moja igračka kanta je izgledala otprilike ovako: P/200 MHz, 64 MB RAM-a, Diamond Stealth S220/4 MB, što je sa lakoćom varilo svaku 3D ekstravaganciju iz tog perioda. Onda je došao Unreal i doneo 12 frejmova koje sam uz mnogobrojne tweakove, patchovanje i dodavanje OpenGl podrške uspeo da podignem na 20+. To je, naravno, izgledalo smešno u poređenju sa glatkoćom animacije na konfiguraciji sa dve Voodoo 2 kartice u SLI modu ubodene u P2/300 MHz, što je koštalo mnogo više od tadašnjih hiljadu maraka. Pet godina kasnije istorija se ponavlja u malo bezobraznijoj formi: P4/2,4 GHz, 512 MB RAM-a, Gf4/64 MB RAM-a nisu dovoljni za glatko igranje u 1024x768 sa srednjim nivoom detalja. Pomalo paradoksalno, nijedan od igračkih međeda koje domaće firme reklamiraju kao „3D gamer prestige”, „ultra performance” ili „mega Annihilator” nisu dovoljne da svare Unreal 2 onako kako Bog zapoveda.

Ruku na srce, prvih sat vremena uz igru će vam malo smekšati srce, prvenstveno zbog prizora kakve do sada sigurno niste videli. Engine koji pokreće Unreal 2 mnogo je zahtevniji od „mašine” koja tera Unreal Tournament 2003: iako broj poligona izgleda isti, detaljnost tekstura i neverovatni svetlosni efekti ostavljaju offspring daleko u prašini. Naravno, za gro tih efekata biće vam potrebna grafika sa pixel shaderom (GF3, Radeon 9000...) i po mogućnosti, 128 MB video RAM-a (sa 64 MB ili manje igra će vam sigurno štucati, bez obzira na frekvenciju procesora ili količinu sistemskog RAM-a).

Sa konceptualno-literarne strane, utisak Unreala 2 je mnogo bleđi, a sem „universea”, lica i lokacije nemaju nikakve veze sa prvim delom. U ulozi Džona Daltona, kolonijalnog šerifa na perfireriji poznatog svemira, bićete uvučeni u intergalatičku (i interkorporacijsku) potragu za sedam moćnih artefakata davno nestale rase aliena, koji kombinovani kreiraju oružje neizrecive moći. Portraga za istima će vas (kroz 12 misija) odvesti na mnoge živopisne svetove, gde ćete se, pored korporacijskih plaćenika, boriti i sa Skaarjima, glavnim negativcima iz prvog dela. Vaša baza operacija je mali desantni brod Atlantis, gde ćete posle svake uspešne misije imati priliku za malo opuštanja kroz razgovore sa članovima posade, što u principu, nema nikakvog uticaja na tok igre. Ovaj „interpasivni” intermeco koji malčice produbljuje storiju mirne duše je mogao biti potpuno izostavljen, osim ako niste paćenik koji neverovatno ceni prizor poluobnaženih grudi vaše zamenice Aide.

Same misije su nabijene akcijom i dobrom dozom skriptovanih momenata (uz rimejk scene sa Skaarj ratnikom i gašenjem svetala, ovoga puta u liftu), uz radio dijaloge i povremene „NPC” likove koje ćete sretati uz put. Dobar deo misija ima defanzivni karakter, kada će se od vas zahtevati da branite određenu poziciju, manipulišući odbrambenim sredstvima (portabl turelni mitraljezi i bacači raketa), kao i eventualnim ljudstvom (marinci), kojima možete zadavati elementarne komande za razmeštaj po nivou (nažalost, samo ako se neposredno uz njega). Oružje je manje više klasično (automatska puška, snajper, dve vrste pištolja...), uz par izuzetaka: lanser paukova i lebdeća ofanzivno/defanzivna sfera su novina za ovakav tip igara. Gadnog baju koji se odaziva na ime „singuarity cannon” dobićete na samom kraju igre, što je najveća šteta: oružje sa boljim vizuelnim efektom upotrebe još nije doživelo premijeru u igrama za PC.

Iako su nivoi beskrajno lepi, iako arhitektura enterijera postavlja nove standarde sa digitalnu lepotu, cela stvar je jednostavno previše kratka. Ako ste iole iskusniji igrač, igru možete završiti za jednu noć! Osam do deset sati zabave koju je neko programirao poslednje tri-četiri godine, uz potpuno odsustvo multiplayera predstavlja neslanu šalu za nekoga ko je dao oko 60 evra za original (dobro, ne u Srbiji, ali ipak...), uz gargantuansku lovu koju je prethodno pljunuo za hardver. Šta je uopšte poenta Unreala 2? Technology demo koji se plaća, ili nešto što može da opravda postojanje GeForcea FX? Ako u sebi gajite makar zrnce zdrave sumnje, uvidećete da sprega između nVidie i povremenih potresa na igračkom tržištu nije plod ničije mašte, već velike love koja pokreće ovu industriju.

Miodrag KUZMANOVIĆ