Priča o firmi Streko Graphics Inc. jeste priča o američkom snu. Tačnije, kanadskom. Nekoliko ruskih imigranata, koji su se poput mnogih naših sunarodnika u potrazi za boljim životom skrasili preko bare, počeli su krajem devedesetih da zarađuju za život davanjem sitnih usluga iz oblasti komercijalne kompjuterske grafike. Pošto su ispekli zanat na reklamama i poslovnim prezentacijama, u septembru 2001. odlučili su da promene ime i da se posvete razvoju kompjuterskih igara. Njihov prvenac, avantura Jolly Adventure of Jimmy and Mocko, nepoznata široj javnosti jer je pravljena isključivo za rusko tržište, bila je neka vrsta štih-probe pred objavljivanje prve ozbiljne igre na kojoj su „maljčiki” radili više od dve godine. Nije, međutim, jasno zbog čega su na samom početku svoje karijere poželeli da se poigraju s vatrom...

Reći da je Aura: Fate of the Ages običan klon Mysta bilo bi krajnje nefer prema drugim igrama sličnog tipa. Iako je u poslednjih desetak godina bilo puno logičkih avantura koje su manje ili više uspešno kopirale Myst, niko se nije usudio da to učini na ovako otvoren, skoro beskrupulozan način. Nije problem samo u naslovu igre koji direktno asocira na Cyanova Doba, već i u samoj ideji, konceptu, načinu izvođenja... takoreći svemu. Srećna okolnost u čitavoj priči jeste to što su Rusi svoj posao shvatili ozbiljno, pa, uprkos činjenici da se radi o drskoj, svesno počinjenoj krađi, plod njihovog rada deluje više nego profesionalno, izuzev dva „sitna” detalja koji kvare ukupan utisak.

Prvi i osnovni problem ove igre jeste neviđeno konfuzan zaplet (o nedostatku originalnosti da i ne govorimo) koji deluje kao da je sklepan u roku od petnaestak minuta posle ponoćne projekcije nekog od filmova iz trilogije „Lord of the Rings”, tek toliko da bi se logičke zagonetke, kojih ima na pretek, povezale u nekakvu suvislu celinu. Priča govori o izgubljenoj civilizaciji čiji su istaknuti predstavnici bili sposobni da stvaraju, gle čuda, paralelne svetove zvane Doba, doduše ne pisanjem knjiga, već kovanjem magičnog prstenja. Umang, glavni junak priče, koji se u prethodnom životu verovatno zvao Frodo, dobija zadatak od svog tutora Arakona da pronađe dva prstena koji, sjedinjeni u jedinstveni artefakt, otvaraju kapiju što vodi ka čitavom nizu neistraženih Doba. Njegov napredak će s posebnom pažnjom pratiti izvesni Durad, zli sveštenik koji žudi da se prstenje nađe u njegovom vlasništvu jer ono, pored osnovne funkcije, nosiocu garantuje natprirodne moći.

Pod uslovom da ste u stanju da svarite jedan ovakav bućkuriš i da ga jednostavno odbacite kao neuspeli pokušaj poigravanja s dobro poznatim temama iz literature, filma i kompjuterskih igara, otkrićete da je ono što preostaje, logičke zagonetke koje čine suštinu ove igre, dužno svakog poštovanja. Aura je, naime, u kreativnom pogledu jedna od najuspelijih avantura ovog tipa u poslednjih nekoliko godina. Ova tvrdnja se pre svega bazira na njenoj izuzetnoj izbalansiranosti, što je po pravilu bolna tačka većine predstavnika ovog žanra. Kao što su u najavama i obećali, autori su igru prilagodili najširem krugu ljudi, bez zalaženja u krajnosti kao što to čine Cyan ili poljski LK Avalon. Glavolomke su izjednačene po težini, a lepeza oblasti koje pokrivaju neuobičajeno je raznolika: od zagonetki skopčanih sa zodijačkim znacima, astronomijom, alhemijom i okultizmom, preko matematičkih, simboličkih i mehaničkih problema, pa sve do onih koji traže istančan sluh jer se zasnivaju na muzičkim tonovima, ritmu i šumovima. Zahvaljujući ovakvoj šarolikosti, Aura nema tendenciju da guši igrača, već ga, upravo suprotno, neprestano motiviše da nastavi dalje sa istraživanjem.

Avanturu čine tri poglavlja (Doba), te kratka i nedorečena završnica koja direktno upućuje na zaključak da nas kad-tad očekuje nastavak. Prvi deo, Ademika Valley, u potpunosti je posvećen aktiviranju leteće mašine (kopija Lukasovih Pod Racera iz „Epizode I”) koja glavnog junaka prevozi iz sveta u svet. Zatim slede Dragast, mehaničko Doba smešteno na zavejanoj planini čiji se vrhovi izdižu iznad oblaka, i Na-Tiexu, svet sastavljen od četiri celine koje odgovaraju godišnjim dobima. Finalni Age, The Island of Unity, toliko je mali da se ne može ravnopravno tretirati sa ostala tri.

Da je grafički dizajn specijalnost tima Streko Graphics znalo se unapred, ali je bilo teško zamisliti da će njihova avantura u trenutku objavljivanja moći da ponese titulu jedne od najlepših igara ikada napravljenih za PC. To se, međutim, dogodilo. Potpuno je deplasirano trošiti reči na opisivanje vizuelne lepote prerenderovanih scena koje se, zahvaljujući skalabilnom engineu, mogu prilagoditi bilo kojoj monitorskoj rezoluciji bez ikakvih ograničenja. To naprosto treba videti, prepustiti se uživanju i potajno zavideti umetnicima koji su postigli tako nešto. S druge strane, deo tima koji je bio zadužen za muziku totalno je uprskao stvar upotrebom generičkih MIDI instrumenata koji su za potrebe kompjuterskih igara korišćeni pre dobrih deset godina. Za današnje pojmove to zvuči krajnje primitivno.

Ne možemo da se otrgnemo utisku da Aura: Fate of the Ages predstavlja direktan prst u oko Cyanu i njegovom serijalu Myst. Hoće li braća Miler reagovati na ovako bezočnu krađu njihove ideje podnošenjem tužbe (a imaju, čini se, svako pravo na to) ili će se sve završiti daleko od očiju javnosti, kao da se ništa nije dogodilo, ostaje da se vidi. Jedno je, međutim, sigurno – iako predstavlja plagijat u bukvalnom smislu te reči, Aura je veoma dobra igra. Sa malo ubedljivijom pričom i boljom zvučnom podlogom, mogla je biti pravi hit u svom žanru.

Slobodan MACEDONIĆ