Garfildu je konačno pripala epska priča dostojna njegovog ega – takva da se može ispričati samo preko velikog, bioskopskog platna...

Kada je Džim Dejvis počeo da crta strip o Garfildu davne 1978. godine, verovatno nije mogao ni da sluti koliko će slavni postati, i on i njegov mrzovoljni, cinični, lenji četvoronožni ljubimac... „Garfilda” danas čita oko 250 miliona ljudi, putem 2600 novina na svim stranama sveta, u kojima se svaki dan objavljuju stripski kaiševi ili table. Prirodno, nakon stripova usledilo je i nekoliko crtanih filmova, ali sve do sada nije se pokušalo sa celovečernjim ostvarenjem. No, Garfildu je konačno pripala epska priča dostojna njegovog ega – takva da se može ispričati samo preko velikog, bioskopskog platna...

Zaplet filma koji je, inače, upravo stigao u naše bioskope i traje 80 minuta krajnje je jednostavan – u Garfildov svet, savršeno uređen po njegovom ukusu, pristiže uljez. Garfildov hranilac Džon (koji živi u iluziji da mu je vlasnik) donosi jednog dana kuče, Odija, koje preuzima primat u kući. Nezadovoljan razvojem situacije, Garfild se nemilosrdno rešava uljeza, da bi potom shvatio kako mu je malo blesavo kuče ipak priraslo za srce i kreće u potragu za njim da ga vrati kući. Sve se, naravno, srećno završava, uz pregršt Garfildovih prepoznatljivih ciničnih komentara tokom cele priče.

U jednom intervjuu Džim Dejvis je objasnio zašto se tako dugo čekalo sa celovečernjim filmom. Pre svega, nije želeo da to bude rađeno klasičnom animacijom odnosno da to bude samo još jedan dugometražni crtać po ugledu na Diznijeve. Dejvisov crtež i atmosfera njegovog stripa su takvi da odudaraju od standarda koje je Dizni odavno nametnuo i kakve gledaoci očekuju. Međutim, kada je prvi put gledao „Toy Story”, Dejvis je poželeo da i Garfild bude oživljen na sličan način, putem kompjuterski renderovane animacije. A kada se pre nekoliko godina pojavio „Monsters, Inc.”, Dejvis je otpočeo pregovore sa talentovanim filmskim stvaraocima koji su bili zainteresovani da urade „Garfilda” na način veran crtežu koji ga je proslavio.

Oživljavanje Skubi-Dua u nedavno snimljenim filmovima na neki način je utrlo put i za rad sa Garfildom. Naime, nezgrapna doga je preseljena u živi svet tako da zadrži karikaturalni karakter kao u crtaćima, iako je preostalo okruženje predstavljeno potpuno realistično, sa glumcima normalnog izgleda. Publika je bez dvoumljenja prihvatila ovaj neuobičajeni miks.

Tako se postupilo i sa Garfildom, tim pre što ga je Dejvis još pre 26 godina nacrtao tako da samo podseća na mačku. Garfildove uši su sasvim spojene na vrhu glave, oči i vilica su mu predimenzionirani, prepoznatljivi široki osmeh je gotovo ljudski, šape podsećaju na ruke i njima drži predmete, pije kafu itd. U stripu to, naravno, niko ne dovodi u pitanje. No, za smeštanje takvog lika u realistično okruženje morali su se praviti određeni kompromisi u pogledu fizičkih zakona. Dejvis je fasciniran onim što su kompjuterski animatori uradili sa Garfildom, kako su napravili njegovo krzno koje apsolutno realistično reaguje na razne uticaje – vetar, Garfildove pokrete i težinu tela... Nedostaje jedino linjanje na sve strane, što je nezaobilazni deo gegova u stripu.

Garfild je jedini potpuno kompjuterski animiran lik u ovom filmu. Ostale životinje koje se pojavljuju su prave, samo su im na računaru menjane grimase i dodavano pokretanje gubice kao da pričaju. Doduše, u pretprodukciji je postojala prvobitna ideja da se i za samog Garfilda koristi prava mačka, uz nešto dorade na računaru. No, od toga se odustalo, ali je Garfild „sklopljen” tako što se na računarski generisani skelet prave mačke nanelo njegovo gojazno telo i glava, veća nego što bio trebalo, ali verna stripskom izgledu. Garfild hoda „na sve četiri” kao prava mačka, ali i priča sa ostalim životinjama i pravi komentare pred Džonom koje ovaj, doduše, ne čuje, kao ni u stripu. Odlučeno je i da će Garfild biti jedina narandžasta stvar u filmu. S time se išlo toliko dosledno da nijedan glumac ne nosi na sebi ništa narandžasto – jednostavno, to je isključivo Garfildova boja.

Na snimanju je korišćena Garfildova lutka, velika kao što bi on trebalo da je u realnom svetu, tako da snimatelji mogu da ga valjano ukadriraju, pretpostavljajući gde će se nalaziti kada se doda na kompjuteru, a i da glumci znaju na koju stranu da gledaju. Nakon proba, lutka je uklanjana i kadar je sniman sa prazninom koju kasnije popunjavaju animatori. Potom je kadar ponovo sniman, a na mestu Garfilda nalazila se prvo kugla neutralne sive boje, a potom svetla reflektujuća kugla, kako bi animatori imali neposredan uvid u svetlosne parametre kadra – smer svetla, jačinu, senke itd. Druga kugla, koja odbija svetlost, služila je da se u Garfildove oči kasnije smesti prava doza refleksije u odnosu na osvetljenost scene.

Glumci koji treba da drže Garfilda u rukama koristili su na snimanju vreću pasulja da bi imali odgovarajući osećaj njegove težine. Stručnjaci za vizuelne efekte neprestano su premeravali scenu i dekor i potom sve to regenerisali na računaru kako bi Garfild u svakom kadru bio odgovarajuće veličine i na pravoj udaljenosti od predmeta. Potom je usledilo 12 meseci postprodukcije tokom koje je više od stotinu animatora na računaru pravilo preko 500 kadrova kompjuterski generisane animacije. Od toga je 425 urađeno za samog Garfilda, a ostatak za druge životinje koje se pojavljuju u filmu. Kod njih se radilo uglavnom samo na gubicama koje su potpuno generisane na računaru kako bi mogle nesmetano da se pokreću sinhronizovano sa glasovima glumaca. Sličan sistem videli smo pre nekoliko godina u dečjem filmu „Cats & Dogs” (distributerski prevod: „Kao pas i mačka”).

Glas Garfildu daje vrsni komičar Bil Marej („Dan mrmota”, „Isterivači duhova”, „Izgubljeni u prevodu”). To je, sasvim sigurno, bio najbolji mogući izbor jer teško da ijedna druga glumačka zvezda može da oživi ciničnog, arogantnog i lenjog mačka tako kao Marej. Za ostale životinje u filmu angažovane su popularne zvezde poznatih američkih TV serija. Debra Mesing (Grejs iz „Vil i Grejs”) je svoj glas pozajmila Arlin, mački u koju je Garfild beznadežno zaljubljen, Dejvid Ajgenberg (smotani Mirandin Stiv iz serije „Seks i grad”) je Nermal, mače koje u stripovima uvek zadaje glavobolje Garfildu, dok je Bred Garet (Rejov priglupi brat Robert u „Svi vole Rejmonda”) pozajmio glas komšijskom dobermanu. Tokom rada na nahsinhronizaciji Garfilda i družine, glumci su snimani i video-kamerom pred mikrofonom. Kasnije je u animaciju ubačeno mnogo njihovih usputnih pokreta i grimasa, takozvani „govor tela” koji je nezaobilazan čak i kada se samo pozajmljuje glas liku na ekranu. Čak i slučajno podizanje obrve u tom procesu može obogatiti izgled animiranog lika.

Režiser „Garfilda” Piter Hjuit najpoznatiji je po dečjoj avanturi „The Borrowers” o sićušnim ljudima koji neopaženi obitavaju u kući i uzimaju stvarčice koje ukućani odbace. S obzirom na to da je za realizaciju takvog filma bilo potrebno mnogo filmskih trikova i uklapanja glumaca sa predimenzioniranim kućnim predmetima, Hjuit sa lakoćom radi projekte kao što je „Garfild”. I direktor fotografije Din Kandi već je imao iskustva sa mešanjem glumaca i animiranih likova jer je snimao pionirsko ostvarenje Roberta Zemekisa „Ko je smestio Zeki Rodžeru?” 1988. godine.

Nenad VASOVIĆ