Polovni računari – da ili ne?

Iz perspektive prosečnog građanina naše republike koji je poželeo da sebi ili nekom članu svoje porodice obezbedi računar – Srbija nije lepo mesto za život. S platom koja u proseku iznosi 12.000 dinara (bez obzira na to šta zvanična statistika govori), mogućnosti su male, a izbor sužen do krajnjih granica

U ovakvim uslovima, naš čovek će posegnuti za oglasima u kojima se nude najjeftinije konfiguracije ili pak otići do dilera polovnih računara. I jedno i drugo može da se pokaže kao kobna greška. Prodavnice u kojima se nudi korišćena računarska oprema niču kao pečurke posle kiše (isti simptom kao u slučaju sportskih kladionica), komponente se dovlače šleperima i prodaju na kilo, a samo mali broj preduzetnika ne prodaje robu na neviđeno i poseduje prostorije i ljudstvo za detaljno testiranje i analizu rada svih komponenti. Isti je slučaj i sa prodavcima novih konfiguracija, a razlika je u tome što u najjeftinijem novom računaru nećete naći komponente svetski poznatih i priznatih firmi. Naizgled bezizlazna situacija.

Bez starca nema udarca

Iz firme Božić i sinovi, uzeli smo na testiranje jednog predstavnika iz kategorije jačih polovnih konfiguracija kako bismo ustanovili ima li uopšte ikakve koristi od starijih generacija računara. U pitanju je model iz dobro poznate IBM-ove serije NetVista, smešten u horizontalno položeno (tzv. desktop) kućište, što je uobičajeno rešenje kod većine brendiranih računara. Naravno, IBM logo uliva sigurnost, ali smo ipak hteli da zavirimo „ispod haube” i pogledamo šta pokreće ovaj računar.

Njegovo srce je Intelov Pentium III procesor radnog takta 933 MHz, poseduje 256 MB RAM, na ploči su tri PCI slota, kao i AGP slot, koji ostavljaju mogućnost nadogradnje računara, dok je zvučni čip integrisan. Od portova za priključivanje perifernih uređaja tu su serijski i paralelni, dva standardna PS/2 konektora i još dva USB porta. Ono što nas je najviše iznenadilo jeste profesionalna grafička karta Elsa Sinergy III sa čipom nVidia Quadro2 MXR koja poseduje i DVI konektor. Hard disk ima kapacitet 20 GB, a tu je i 52x CD-ROM drajv, kao i obavezna 3,5” flopi disk jedinica. Čak i pored ogromnog ventilatora zaduženog za hlađenje napajanja, računar je izuzetno tih i rad s njim podseća na dane kada kućišta nismo morali da skrivamo ispod stola da bismo sačuvali bubne opne. Pošto je unutrašnjost računara na nas ostavila pozitivan utisak, prešli smo na softversko testiranje da bismo ocenili ponašanje računara u svakodnevnom radu i njegovu realnu upotrebljivost.

Pošto je ova konfiguracija dovoljno jaka da se nosi čak i sa proždrljivcem resursa kao što je Windows XP, odlučili smo se za ovaj operativni sistem, znajući da već nekoliko godina predstavlja standardan izbor. Naravno, obrada teksta i rad s tabelama nisu uspeli da opterete računar, a pored toga je mogućan i bezbolan rad sa aplikacijama za grafičku obradu, pa čak i 3D modeliranje i rendering (naravno, ne treba očekivati neke brzinske rekorde). Reprodukcija DivX i MP3 materijala protiče bez ikakvih problema, a ništa vas ne sprečava da kupite i DVD-ROM kojim ćete kompletirati multimedijalni ugođaj jer je ovim uređajima cena već sada toliko niska da ne predstavlja prekomerno opterećenje budžeta. Ako se doda još desetak evra i dokupi modem, surfovanje Internetom pomoću NetViste takođe ne predstavlja muku. Što se igara tiče, moguće je pokrenuti sve naslove koji su se pojavili 2001. godine i ranije, pa čak i neke manje zahtevne igre iz novije produkcije. Mi smo ovom prilikom isprobali Quake 3 i Counter-Strike. Čedo iD Softwarea radi savršeno u rezoluciji 1280 x 1024 pri maksimalnom nivou detalja, dok CS naprosto leti. Nakon višednevnog rada, opšti utisak je krajnje pozitivan, prevashodno zbog stabilnosti sistema koja se retko sreće čak i kod današnjih računara iz visoke klase.

Na mlađima svet ostaje?

Za stotinak evra više možete da uzmete i nov računar. Dobićete ploču na kojoj je sve živo integrisano, počev od grafičkog čipa pa do mrežnog adaptera. Ovakve ploče uglavnom ne poseduju ni AGP slot, a ako je on i prisutan, u njega će biti uboden neki GeForce 4 MX440 (što je u praksi samo maskirani GeForce 2 MX). Pored toga, dobro je poznata činjenica da se u ovakve low-cost konfiguracije stavljaju najjeftinije komponente. I, dok to može da se podnese kada je reč o grafičkoj karti (koja nije bitna ukoliko računar ne kupujete da biste se igrali), sasvim je druga situacija kada je u pitanju loša ploča, nekvalitetna memorija ili, još gore, naponska jedinica.

Takvu konfiguraciju nismo testirali za potrebe ovog teksta iz prostog razloga što ih, nažalost, ima na svakom koraku. Tokom poslednjih nekoliko godina gotovo svakodnevno slušamo priče prijatelja i poznanika koji se žale na pucanje operativnog sistema i programa, sporo izvođenje igara, pa čak i često blokiranje računara. Stvari postaju mnogo jasnije kada se pogleda unutrašnjost kućišta njihovih računara... Kada takvim nesrećnicima kažete da suština problema leži u jeftinim i nekvalitetnim konfiguracijama, dobijate odgovor da nisu ludi da na svakih nekoliko meseci izdvajaju pozamašne sume novca i investiraju ih u nov i skup hardver. Uvek treba imati u vidu poznatu englesku izreku: „nisam toliko bogat da kupujem jeftino”... Šta god vam prodavci pričali, kvalitetan novi računar po ceni od 300 i kusur evra NE POSTOJI.

Šta onda preostaje sirotom kupcu računarske opreme u Srbiji? S jedne strane imamo polovne računare koje su velike firme sklapale za ozbiljne klijente i u njih stavljale probrane komponente, a s druge strane nove konfiguracije kod kojih se ne zna koji je od njihovih sastavnih delova gori. Prvi će biti stabilniji i pouzdaniji u radu, ali neizbežno sporiji, a i radni vek im ističe za nekoliko godina. Drugi će biti brži, ali sa čestim problemima u radu; možda će im rok upotrebe biti duži, a možda i ne. Na prvi pogled deluje kao težak izbor. Mislimo da je najbolje kupovati kvalitetne stvari od oba sveta tj. kombinovati novu sa polovnom opremom (ako niste znali, garanciju dobijate i za polovnu opremu). Bolje je dati malo više novca i kupiti npr. kvalitetnu novu ploču i procesor, a potom obići prodavce polovne opreme i pronaći, recimo, odličan monitor po veoma niskoj ceni (slučaj autora teksta).

Stvari se iz korena menjaju ako imate bilo koju mogućnost odloženog plaćanja (lizing, kredit, čekovi) jer vam to omogućava raspolaganje većom količinom novca i stavlja vas u poziciju da možete da birate, a već 500 evra obezbeđuje pristojnu mašinu.

Smetlište ili računarski centar Evrope?

Zvanični podaci Ministarstva nauke i zaštite životne sredine Srbije u vezi s uvozom polovne tehničke robe tokom 2003. godine šokantni su. Naime, po ovim podacima, prošle godine u našu zemlju uvezeno je toliko korišćenih računara i monitora da se njihova količina meri stotinama hiljada komada! Kada bismo svakom mladom čoveku u našoj zemlji kupili po jedan od ovih računara, verovatno bismo za deset godina imali neku perspektivu svetlije budućnosti. Isto ministarstvo donelo je odluku da od 19. aprila više neće biti moguće izdavanje novih dozvola za uvoz ovakve robe (prodavci koji su već u ovom poslu nastaviće s radom do isteka dozvola koje poseduju), a sve u cilju zaštite sredine u kojoj živimo. U suštini ovakva odluka je dobra, ali ne možemo u potpunosti da se složimo s njom jer – ko je merodavan da kaže šta je otpad, a šta ne? Da li je veći otpad polovna konfiguracija renomiranog proizvođača ili nova sa nekvalitetnim komponentama? Mnogo veću pretnju predstavljaju hiljade tona uvezene polovne odeće: zvučaće paranoično, ali ko može da garantuje da se među svom tom odećom ne nalaze i skafanderi iz neke nuklearne elektrane? U našoj zemlji postoji niz ekoloških opasnosti, a o njima nisu donošene nikakve uredbe niti zakoni. Možda nekome ne odgovara uvoz polovnih komponenti (veliki uvoznici novih računara)? Zar je greh ako čovek koji želi da nauči da svira gitaru, a nema para da kupi novu, naruči neki polovni model iz inostranstva? Zar nije trebalo prvo poraditi na povećanju primanja i kupovne moći građana, pa tek onda zabraniti uvoz polovne robe? Pravilo ponude i potražnje je jasno: ako iz ponude eliminišemo polovne računare, ostaće samo novi, a onome što nije dovoljno prisutno na tržištu raste cena. Interesantno je poređenje s polovnim automobilima: njihov uvoz nije zabranjen niti ima izgleda da će ikada biti jer se na tom polju obrću ogromne pare.

Kako god, stari računari su tu, a na nama je da ih iskoristimo kad već ne možemo da ih se rešimo ili nemamo novca za nove. Jer, ionako će svi ti računari – i oni koji su u ovom trenutku novi, a i oni stariji – jednog dana biti otpad. A tada, s obzirom na to da pogone za reciklažu nećemo imati ni za dvadeset godina, neka nam je Bog u pomoći.

Jan ČMELIK