Shell Shock: Nam ’67

Odavno nismo imali ovako sjajnu priliku za suočavanje dve tematsko-tehnički srodne igre. Obe su pucačine u trećem licu s temom rata u Vijetnamu, obe su na tržište izašle istovremeno, u verzijama za PC, Xbox i PS/2, obe imaju drastično drugačije projektovanje oglasne kampanje, potpuno u neskladu s kvalitetom svake pojedinačno. Iza ShellShock: Nam ’67 stoji ogromna korporacijska mašinerija moćnog Eidosa, koja je stucala milione dolara na online i offline advertajzing, dok je mali Pivotal Games jedva napravio sajt za Conflict: Vietnam.

Obe igre počinju na gotovo istovetan način, fokusirajući se na sudbinu mladog pridošlice koga helikopterom dovoze u isturenu bazu operacija na granici sa Severnim Vijetnamom. ShellShockova 1967. godina je prelomni period pre čuvene Tet ofanzive i ozbiljnog zakuvavanja rata, dok je 1968. u kojoj se dešava Conflict: Vietnam vrhunac makljaže i otvorenih sukoba sa NVA (North Vietnamese Army). Obe igre su, tehnički gledano, squad-based pucačine u kojima fiksne misije obavljate uz manju ili veću pomoć saboraca, krčeći put kroz narativno obojene kampanje. Ova odrednica u minimalnoj meri važi za ShellShock, gde timski angažman podseća na Call of Duty: svoju ekipu ne kontrolišete neposredno, već trčkaraju u generalnom pravcu cilja misije, vezujući neprijateljsku vatru i (pomalo) vam pomažući da čistite zonu za zonom.

Shell Shock: Nam ’67

Conflict: Vietnam je nešto sasvim drugo. Radi se o trećoj igri u nizu Conflict igara (Desert Storm 1 i 2) koje su, ako ni po čemu drugom, ostale zapamćene po uspelom squad-based modelu koji ih je sa kategorije shootera uzdigao na razinu taktičkih shootera. Conflict: Vietnam ima radikalno poboljšan sistem kontrole saboraca i situacije, koji zaista radi posao onako kako bi trebalo. U kombinaciji s klasama vojnika, malom dozom RPG elemenata i velikom težinom nekih misija, to igru čini zaista upečatljivim iskustvom.

Struktura misija i njihovo obavljanje u ShellShocku je veoma bazično. Sledeći predefinisanu putanju od tačke A do tačke B, imaćete zadatak da likvidirate sve što se mrda, a ne nosi GI uniformu. Protivnici vas izuzetno malo povređuju, a „energija” se sama nadopunjuje po sistemu koji je identičan s Haloom. Neprijatelji nemaju nikakav AI, ali ga nemaju ni vaši sapatnici: u borbi svi nekako stoje ili bezglavo vrludaju unaokolo, čekajući vaš ili protivnički metak u glavu.

Conflict Vietnam

Neobavezni elementi svake misije svode se na skupljanje suvenira koji ostaju od nekih protivnika (oficirske značke, zastave i slično), a predstavljaju svojevrsnu valutu kojom između misija možete kupovati određenu robu i „usluge”. Naime, pre i posle skoro svakog zadatka možete se šetkati u okviru perimetra baze i od jednog od NPC-a pazariti neku vrstu „bonus featuresa”: tablete narkotika, razglednice, raketni pištolj ili propusnicu za izlazak iz kruga kasarne. Dok su tablete i pištolj relativno korisni (droga vam pomaže u misijama), propusnica vam služi da odete na partiju seksa s prostitutkama van kampa. Ovo u nikakvoj meri ne utiče na igru, a „bum-bum, suki-suki” akcija s kosookim lepoticama prikazana je kroz ljuljanje kolibe, iz koje izlazite zakopčavajući šlic. Bez veze.

Na drugoj strani, Conflict: Vietnam je pravi taktički simulator borbe u džungli. Svaki od četvorice likova pod vašom komandom poseduje inicijalne veštine za upotrebu određene vrste oružja i opreme, koje između misija možete nadograđivati investiranjem poena skupljenih u prethodnoj. Skor za kupovinu osobina zavisi od nekoliko faktora: odrađivanja primarnih i bonus zadataka i eventualne likvidacije civila ili američkih vojnika (koji snižavaju skor). Borbena manipulacija ljudstvom urađena je uz pomoć context-sensitive kursora kojim možete raspoređivati momke po okolini, naređivati im da štite jedan drugoga, okupiraju neko stacionarno naoružanje (fiksni mitraljez i sl), prate vas, ostanu na mestu, otvaraju vatru ili se ustručavaju od pucnjave...

Conflict Vietnam

Sjajna ideja je i taster za bacanje u prašinu: pri artiljerijskom napadu ili ako primetite da vas je protivnik počastio ručnom granatom, pritiskom na ’B’ izdajete komandu „Hit the dirt!”, posle koje vaša ekipa automatski zauzima ležeći stav. Njihov AI je takođe umnogome poboljšan u odnosu na Desert Stormove, omogućavajući im da samostalno koriste granate, sklanjaju se od vatre i uvek koriste oružje koje u datom trenutku ima smisla (a za koje imaju municije). Tako, na primer, niko neće koristiti sačmaricu za napucavanje s udaljenim snajperistom ili mitraljeskim gnezdom ako u inventaru ima makar nešto dalekometnije. Međusobno mogu da razmenjuju objekte iz inventara, a od poginulog protivnika takođe mogu da preuzmu arsenal (što je opcija koju ćete često koristiti).

I na audio-vizuelnom polju postoji ogromna disproporcija. ShellShock je napravljen na način koji obezbeđuje punu funkcionalnost igre na svim platformama, što u prevodu znači da igra izgleda kao prosečan shooter sa Playstationa 2. Najgrđi element (ne)kvaliteta grafike je mali poluprečnik iscrtavanja horizonta, koji se posle nekoliko desetina metara gubi u izmaglici, što je faktor koji iz neobjašnjivih razloga ne možete isključiti u PC verziji (bez obzira na snagu mašine). Conflict: Vietnam ne pati od takvih kompromisa: PC i Xbox verzija su rađene odvojeno od PS/2 verzije (koja ne poseduje dinamičko svetlo ni efekte pixel shadera) i obe zaista plene sjajnom simulacijom džungle i krvave borbe u njoj.

Sa zvučne strane, oba naslova poseduju veliki broj licenciranih hitova s kraja šezdesetih, kao i zvučne efekte koji su u slučaju ShellShocka natprosečni. Plus za Conflict: Vietnam je veliki broj dijaloga i sjajni komentari vaših boraca i NPC-a kojima igra obiluje.

U nedostatku bolje definicije, a u skladu s porukom koju pruža, ShellShock: Nam’ 67 možemo nazvati najpretencioznijim đubretom u poslednjih 10 meseci, igrom koja vulgarnošću pokušava da popuni rupe u koncepciji i sadržini. Marketinšku okosnicu „realni prikaz surovosti rata” uobličava kroz standardnu dozu psovki i nasilja, ali i kroz eksplicitne scene mučenja žena. Iako su smeštene u kontekst zapleta, smatramo da su tu isključivo radi šok-efekta koji je proizveo sasvim suprotan rezultat. Ostali modifikatori ShellShockovog „pseudo-awe” efekta ne deluju posebno iznenađujuće: pogibije saboraca, otkidanje delova tela mecima velikog kalibra i sočna doza rečenica koje počinju ili se završavaju sa „fuck” mnogo su bolje odrađeni u necenzurisanoj verziji Vietconga.

Conflict: Vietnam u poređenju s ovim deluje totalno čisto, prvenstveno zbog nasilja koje je inteligentno dozirano i nikada ne deluje vulgarno. Igra poseduje mnogo rafiniraniju formu straha, koji od suspensa prerasta u agoniju i katarzu, pogotovo od pete misije kada shvatite da ste izgubljeni u džungli bez radio-stanice. Tok kampanje Conflict: Vietnama podseća na filing koji stvara gledanje filma „Aliens”: četvorica američkih vojnika, odsečeni iza neprijateljskih linija, u očajničkom pokušaju proboja ka sigurnosti. Ovde nemoćno psovanje uz širenje ruku zaista deluje kao odraz raspoloženja ljudi na ivici ponora, a ne kao artificijelno prilepljeni emulgator koji šećeri neukusnu pitu.

ShellShock: Nam’67 je veoma kratka i jednostavna igra, čijih 11 misija možete završiti za jedno popodne, a da se ozbiljno ne oznojite. Igra ne nudi ništa osim prizemne akcije, loše grafike i vulgarnosti, protkane neobaveznim elementima, nevidljivim seksom i rvanjem s kontrolama koje su prilagođene konzolama, a ne PC računaru. S druge strane, Conflict: Vietnam zahteva višednevni angažman. Iako ima 13 misija, svaka od njih zahteva tri do pet puta više vremena za uspešno kompletiranje. Igra je ekstremno kompleksna, RPG elementi funkcionišu na pravi način, atmosfera je sjajna. Sistem za borbenu kontrolu vojnika u vodu je, bez preterivanja, najbolji koji smo do sada videli. Sa neuporedivo lepšom grafikom u odnosu na ShellShock, igra predstavlja suverenog pobednika u ovom duelu i jedno od najlepših iznenađenja u septembru 2004.

Najznačajnija, najbolja i najupečatljivija igra s temom rata u Vijetnamu ostaje fenomenalni Vietcong, pogotovo u „uncensored” varijanti. Conflict: Vietnam mu se opasno približio po kvalitetu naracije, a u nekim momentima ga i nadmašio (napredne mogućnosti za kontrolu saboraca). Ali, Vietcong poseduje neki neuhvatljivi fluid koji se teško može egzaktno objasniti: kao i koka-kola, igra ima taj magični 1% sadržaja kojeg nema na papiru ili u specifikacijama, ali čini onu razliku koja odvaja sjajno od elitnog. Obe igre se pomalo trude da je kopiraju, prvenstveno kroz preslikavanje finalne misije NVA juriša na bazu operacija: istovetna misija će vas dočekati na samom kraju ShellShocka i u prvoj polovini Conflict: Vietnama. Obe igre imaju i podmisiju u kojoj mitraljezom pucate iz helikoptera na putu ka određenoj lokaciji, što je direktna kopija prvog dela Vietcong misije sa odbranom radio-releja.

Bez obzira na ocene i pojedinačne kvalitativne domete, zajednički značaj ShellShocka i Conflict: Vietnama je DVD medij na kojem dolaze: vreme CD-a, koje je u svetu konzola prošlo sa prvim Playstationom, polako postaje istorija i na PC platformi.

Miodrag KUZMANOVIĆ